Tokom I svetskog rata komandovao je 2. bataljonom, 10. kvadrovskog puka, tokom odbrane Beograda, 1915. godine.
Kada se vojska povukla iz Beograda i započelo je potpuno povlačenje iz vojske i naroda, što će kasnije biti poznato kao "srpska golgota", on i njegovi vojnici su ostali da obezbede odstupnicu, i da svojim životima uspore napredovanje Austro-Ugara i Nemaca.
Kada je već bilo očigledno da je prestonica izgubljena, a kada je moral vojske bio potpuno uništen, major Gavrilović je svojim govorom pozvao svoje vojnike na taj poslednji juriš... poslednji prkos nadmoći protivnika... I skoro svi su izginuli...
Ali je kranje osvajanje Beograda udružene snage Nemaca i Austro-Ugara koštao skoro 10 000 vojnika.
Sam Gavrilović je bio teško ranjen, ali je preživeo...
Doživeo je kraj Drugog svetskog rata, koji je proveo u nemačkom koncentracionom logoru, kada se vratio u Beograd, i grupa idiota ga ubila zato što je bio u gardiskoj uniformi... jer nije imao ništa drugo da obuče.
Ironično, mnogi "komunistički" zvaničnici koristili su njegov govor, uz cenzuru, naravno, izbacujući "Živeo Kralj!".
-----------------------------------------------------------------
Kao mali naleteo sam na zapis govora u nekom starom broju Vojske (časopisa tadašnje VJ, mislim da se sada zove Odbrana) i odmah sam ga zapamtio celog, i nikada mi nije izašlo iz glave...
Ne posmatram na celokupnu stvar kao "veliki patriota", niti sam monarhista i antikomunista, čak naprotiv, samo sam hteo predstaviti jednog čoveka koji sam po sebi nije učinio toliko veliku delo. Veliko delo su učinili njegovi vojnici, i svi koji su se borili za odbranu Beograda... Ali oni su verovali u njega, i kroz svoj govor on podseća danas nas na one koji su se borili, i koji su poginuli.
Sećajući se Dragutina Gavrilovića, mi se u stvari sećamo 2. bataljona, 10. kvadrovskog puka. Ali opet, to je samo naziv, broj....
Mi se sećamo ljudi, a Gavrilović je na neki način personifikacija njih..