- Dobar dan, WC je tamo, bogte ala ličiš na pokojnog Jovana, Bog da mu dušu prosti, dobar čovek bio. Dobar ali stalno se videlo da ga tišti nešto. Živeo sam na kratko sa njim u Novom Sadu. Imao posle čovek i porodicu i sve, al nikad ga nije napustilo to. E, nemam rakiju, može kafa? Jeste, pomeri to, to ja crtam povremeno, jel ti se sviđa? Pazi, dobra umetnost nema cenu, al za tebe samo, 200e. Hehe, pa jeste, ne razume svako to, ali to mnogo više vredi ustvari.
Mučilo je Jovana sve, a ponajviše svoje misli. Imao je bre čovek sve što može da se poželi, lepu ženu, troje zdrave dečice, kera lovačkog. Ej, znaš kakav ker, onako lep, žut, nežnih očiju, znaš ono, kad vidiš kera da je pametan. Čuvao ga Jovan ko dečicu svoju. Al nije mogao dugo, vrlo brzo se prepustio piću, često je pijan teturao po selu, ja ga vidim kažem mu "Jovane bre čoveče, šta radiš to sebi, uzmi se u pamet, otići će ti Marija, ne rekoh ti žena mu se zvala Marija, odnosno zove se još eno je živa i sama sad, odvešće ti decu". Ništa, ništa nije pomagalo.
Jedno veče tako, znaš ono sremsko jesenje, crveno veče, zove Marija Jovana traži ga, misli zapio se negde, ne zna gde je, nije ga vidla ceo dan. Psuje ona tako pijanduru, a njegov najstariji sin, sad dečkić od 10 god, jadno dete, popne se na tavan i ima šta da vidi...
Ma ker se bre posro, celi dan nisu znali šta smrdi, govno ko čovečje.