Ко год да је рођен у другој половини осамдесетих година, зна колико су „ренџери“ утицали на његов (или, ређе, њен) предпубертетски живот почетком и средином последње деценије двадесетог века. Ма колико је та серија, у суштини, дебилна, пружила нам је силне сате зајебанције како пред телевизором, тако и кроз бројне реконструкције бизарних авантура која је ова екипица својевремено доживљавала. Распоред је био стриктан – пробудиш се у пола осам, одгледаш „ренџере“, попијеш млеко, а до пола девет си напољу, и препричаваш како да замало она говнарка Рита сјебе Џејсона и екипицу. Потом следи рол-плеј, где најјачи клиња у друштву преузима улогу црвеног или зеленог/белог (зависи од серијала) ренџера, а остале улоге се деле међу мање обдареном дечурлијом. Црни је углавном био нека чепуља који је тај положај осигурао редовним додворавањем главном клинцу. Жути је био резервисан, као и у серији, за националне мањине, тако да се знало – ако имаш друга који је Циганин, исти постаје Каиша. Плавог је преузимала највећа пичка у крају, будући да сви знају да Били није ни за курац и да су све кул ствари радили Џејсон и Томи. Ружичасти ренџер било је једино место стриктно чувано за девојчицу. То је, углавном, била она која је прескакала прављења колача од блата, а била редовна на викторијама и главцу. Осим што су нам служили као сценарио за игру, Моћни ренџери су дали израз, „каква је пичка, и Глинени би га пребио“, а и обновили су, захваљујући Томију, заинтересованост омладине за Бору Дугића.