Da li stvarno svaki dan kad se probudim moram da pogledam kroz prozor? Volio bih da citav dan gledam u nebo i da sjedim u prostoriji koja nema prozore kroz koje se vide samo materijalne stvari. Mozda ja i nemam dara za pisanje, ali volio bih kad bi svi satovi prestali kucati i popucale sve olovke koje su me natjerale da mislim. Dobro bi bilo da ponekad i ne mislim o sebi.

Moja generacija nije od onih koji pomazu bakicama da predju ulicu i onih koji se raduju kad pada prvi snijeg. Nama cesto nije vazno kakva je lopta kojom igramo fudbal i ko nam je poklonio samo list papira za rodjendan. Vazno je prevariti drugog i vazno je oduzeti smisao svakoj iskrenoj poruci.Trudim se da zivim tako da me vole samo pravi ljudi, da mrzim samo one koje ja volim i da mi se smiju oni koji ne shvataju. Sa mojom generacijom nije lako i covjek nikad ne smije da okrece ledja. Vrijeme je vuk prijateljstvu. Nekad pozelim da postanem zvijer jer se plasim biti dobar. Ovaj mladi covjek se plasi sitnica, plasi se iskrenog zagrljaja i tezak mu je svaki pogled jer nije siguran da tisina pomaze. Pa da, tisina se ionako ne moze osjetiti jer je apstraktna. Kad bi covjek tisinu mogao zatvoriti u flasu i skupo je naplacivati svi bi bili zadovoljni. Ljudska dusa moze shvatiti ljepotu tek onda kad u duhu ispunjenosti pogleda oko sebe. Prilika da uspijemo je leptir u oluji, a to neka svako protumaci na svoj nacin. Necu se vise nikad okrenuti i necu zaliti jer cu zivot provesti u mraku. Moja generacija nije od onih koji se grudvaju iz zadovoljstva vec iz zelje…

Kad malo bolje razmislim ja shvatim da moja generacija ne zna da se smije.