Prošlog sam leta bio apsoluto besposlen, nisam ništa radio osim blejanja po ceo dan ispred zgrade na čuvenoj klupici (betonski sto i dve klupe). Deca, k'o deca, ima ih milion (12-14 god), na sve strane vriska, dreka, gde god se okreneš - deca. Tako je i ispred moje zgrade, na parkingu (3 metara od klupice) bila jedna manja grupica od oko 6-7 klinaca (što muško, što žensko, ali većinom žensko) i igrali su između dve vatre. Pošto je meni bilo dosadno koliko i ogovaračkim bakutama koje su bile na onim "samačkim klupicama" jer sam ja bio tamo gde im više odgovara, ja sam našao sebi zanimaciju tako što sam izašao na parking i onako namazano uletim u teren kada se deca najmanje nadaju, uzmem im loptu i počnem da bežim. Deca, naravno zaludna kao i ja, počnu da me jure, veselo im. Kada me stignu, dam im loptu bez problema i onda nazad na klupicu. Tako sam radio par dana, stvarno mi je bilo dosadno. Jednom prilikom sam bežeći čuo kako je jedna devojčica izustila:
- Jebem ti mater, vrati mi loptu!
Ja se okrenem i kažem:
- Slušaj me, Marija, dobro! Šalim se! Ne znam da li si primetila, ali svaki put vam vratim loptu jako brzo, ne bacim je u pizdu materinu, ne izbušim je ili zadržim, znači šala. Nema potrebe to da mi kažeš, evo ti lopta!! (onako drsko).
Odem na klupicu i više ne ustajem, jer mi nije bila namera da smetam deci. Posle par minuta prilaze mi deca sa Marijom na čelu da mi se izvini i da me pita da igram sa njima. Izvučem ja još jednog drugara, Mišu, koji je sedeo tu i odemo zajedno da igramo. Tih dana deca su bila bolja nego ikad. Slagali su se, slušali svaku moju reč, počela su druga deca da dolaze, govorim im igre koje smo mi igrali kad' smo bili klinci jer oni JEBENO ZBOG KOMPJUTERA NE ZNAJU NIŠTA! U jednom trenutku, u tom lepom periodu od oko mesec dana, primetim ja kako mene grupica lokalnih bakuta gleda sa gađenjem. Ne obraćam pažnju na to, nastavim dalje. Posle par dana meni drugarica starija prilazi na klupici dok smo pili kafu i kaže
- Dođi 'vamo da ti nešto kažem
Izdvojimo se mi i ona meni izgovara sledeće:
- Ove babe iz zgrade, Dragojla, Perićka, Stana, Mira, Špijunova žena, ne znam kako se beše zove
- Milesa?
- Da, Milesa, pa Dana i ova što pod stare dane glumi ribu sa nafuranim cvikerima, Kristinina baba su ovih dana počele da te ogovaraju kako se ti družiš sa ovim devojčicama samo da bi tebe one zavolele da možeš sa njima svašta da radiš za koju godinu, kad počnu sisići da im rastu. To je stiglo do Marijinog ćaleta i on je rekao Vesni da ti prenese kako će prijaviti tebe i Mišu miliciji za pedofiliju ako nastaviš da se družiš sa decom.
- Vesna, Mišina mama?
- E, ona. Nije mogla ona da ti kaže, pa je zamolila mene jer konta da sam ti najbliža.
Sutradan, zvoni meni interfon, dežiji glas se čuje:
- Hoćeš da izađeš da se igraš sa nama?
- Ne mogu.
- A zašto?
- Pa ne mogu, bolestan sam.
- Aha, dobro.
Posle par dana na klupici se slično dešava:
- Ajde da se igraš sa nama.
- Ne mogu.
- Pa opet ne možeš? (tužnog glasa)
- Izvini, ali ne mogu.
Kada mi je dosadilo da im svaki dan izmišljam zašto ne mogu i kada mi je bilo krivo da zbog tuđe dosade ja moram da lažem decu, jednog dana sam rekao:
- Reći ću vam za 5-6 godina zašto nisam mogao, jbg, luda nam je zgrada, eno tamo pitaj Dragojlu što kleveće. Nećemo se igrati više!
Pre sat vremena mi stiže poruka na fejsbuku od jedne male devojčice u kojoj me pita zašto nisam hteo da igram sa njima.
Nakon toga, deca su se raspala, ne viđam ih nigde, kad god sretnem jedno od te dece i pitam šta se dešava, uvek mi kažu kako su u svađi sa ovim, onim...