Posle toliko godina ostala si ista.
Isti osmeh, ista frizura, isti maniri. Isti pogled.
Bilo mi je drago što sam te video, i da sam mogao da iskuliram sad ne bih ovo pisao.
Ali ne, ja ne bih bio ja, kad te ne bih pozvao na kafu, čisto da ne stojimo na ulici.
A negde u malom mozgu mi nešto govorilo "nemoj, nemoj".
I znam ko si i kakva si, znam kako si došla kod mene pravo iz ruku drugog, stare igračke koja ti je posle nekoliko meseci dosadila.
I kako si se sa mnom poigrala nekoliko meseci, kako sam ja bio nova igračka, dok nije naišla druga, zanimljivija. Pa si otišla. A onda si otišla i od njega.
I još si sama, još se igraš i tražiš nove i nove igračke, gazeći jadnike koji naprave grešku i budu s tobom.
Sećam se kako te nije bio blam da se daješ u liftu, u ulazu, na plaži, dok 50 metara dalje moje društvo pije pivo.
Kako si onom matorcu u onom ulazu, dok smo se stojeći jebali odbrusila na njegove reči da će zvati miliciju "beži bre matori, jebem se, i ti bi to radio ali ne radi ti kurac više".
A pogled posle poziva na kafu me podsetio na pogled koji si mi uputila posle pitanja "zašto me ostavljaš, super nam je?".
Pogled pun prezira i visine, pogled kojim te mali zloća od deteta pogleda kad mu ponudiš plišanog zeku a on ima najnoviji avion koji leti.
Ostala si ista, sebična, samoživa, egocentričnа kučka.