Ostrvo

Vučja jazbina. Beg od spoljašnjeg sveta i onoga što on donosi. Mesto u kome se rado prepuštamo snovima. Prostorija u kojoj je krevet ležaljka, dotrajali laminat peščana plaža, a zidovi uzvišene planine u daljini, orkanski visovi.
Jedan sekund usamljenosti, jedan tren bega na to ostrvo, u tu jazbinu, od tuđih pogleda, tuđih reči, svojih problema, kao sto godina samoće.
Tamo nema skrivanja, potiskivanja. Ja i ja. Sam sa sobom. Grad otvorenog srca. Slobodnih misli.
Jedino zidovi i nameštaj znaju vaše najdublje tajne, najlepše priče, najgore i najbolnije padove ali i najspektakularnije letove. Nemoguće snove.Tajne ljubavi. Čudne navike.
Drugima je to samo obična soba, mesto gde uzalud gubite vreme umesto da, recimo, iskoristite „lep dan ko stvoren za šetnju“, a tebi je ona raj, oaza mira i spokoja koja nudi samo sigurnost i bezbrižnost.
Pristup jazbini imaju samo odabrani - oni koji to zaslužuju, a za sve ostale to je nedostupan svet, nepoznati svet, svet iza zaključanih vrata.