Ноћ. Још једна тамна, усрана ноћ. Можда и не би била толико лоша, да јој није претходио релативно леп дан. Знате ли ко је Хевисајд и шта је његов сигнал? Знате онај тренутак када лежите у мраку, прилично безбрижни и без икаквих лоших слутњи, а онда кликнете прекидач, упалите светло и укапирате да се налазите у мору срања, и да колико год да пливате, све остаје исто. Е тај прелазак између блаженог незнања, ни из чега у нешто, у проклето сазнање, сазнање које је трајно и константно, е то дефинише Хевисајдов сигнал.
Видите, за покретање лавине, не треба много. На то може да утиче чак и лептир. За покретање те лавине је довољно упалити светло.

Јебига, проста акција и реакција. И што више потискујеш срања која те тиште, то јачи отпор пружају. А негде где простор и време губе свој облик, негде где долази до закривљења, један секунд траје годинама, а иако ништавило по ком луташ заправо и није велико, ти постајеш сразмерно мањи, и практично занемарљив у односу на исто. Материјална тачка у пространствима Црне рупе. Пролазе секунде - године, километри постају метри, а јебена планета се и даље окреће око усране звезде која се налази у координатном почетку поквареног система.

Усудио бих се да кажем да има нечег донкихотовског у томе. Нечег готово романтичног. Зрно песка у пустињи, капљица воде у океану. И сви предуслови су испуњени да Дираков импулс покаже своју бруталну моћ - бесконачно кратак удар грома, бесконачно кратак бол нестварног интензитета, који у конволуцији са људским бићем и свим што исто представља доводи до очекиваних последица. ***As simple as that.***

Вратимо се на Црну рупу. У размерама Црне рупе, кратак удар грома је готово занемарљив, систем је и даље у равнотежи, а линеарност људског бића омогућава Богу - Физици да се игра са најразличитијим побудама, и иако унапред зна резултате, директним мерењем тражи и најмању грешку Палог анђела - Конволуције. Временом заморче - човечанство научи да филтрира срања и наставља своју бедну егзистенцију у бесконачном простору јебеног Свемира, у бесконачном трајању једне секунде.

И то не она коју ћеш платити, па јебати. Не. Живот је она нечастива курва која ће ти узети дебелу кинту, и побећи са њом остављајући ти две гориле да те лемају јер си хтео да је "зајебеш".

Живот је курва.
Према свакоме, без изузетака.
И онај ратни злочинац што је дочекао старост у својој фотељи, гледајући јапански дневник, а исто тако и онај доброћудни чича што храни голубове и прича унуцима догодовштине из детињства. Једина разлика је што је живот првог зајебао самим рођењем, дарујући му тежак бол који га је разарао, и који је желео да подели са другима. Њему је убиство, мучење и плач других тренутни аналгетик са краткотрајним дејством. Оног другог су, пак, сви заборавили. Остао је сам у запећку собе, ти исти унуци га посете једном у месец дана, а што су старији, то ређе.

Оба старца су ухваћена у тежак вртлог живота. Један по рођењу, други, изненада и константно. Живот им је даровао само моменте среће, да би знали шта је бол. Каква курчева табулараза, да је човек испрва, празан лист хартије, не би се људи рађали са склоностима ка раку, срчаном обољењу, слабом виду, социјалном затупљеношћу и плачући. Устајеш ујутру да би преживео још један дан, гледаш како време пролази, чини ти се да стојиш, а заправо идеш још брже од тог времена. Јер секунда је довољна да ти се живот обрне за 180 степени. Секунда је довољна да напустиш тај исти шугави свет, и секунда је довољна да ти одреди остатак живота.

Нажалост, дарежљивост живота, и Бога - генетике је вазда била велика. Дарује ти буре гована, а ти гледаш како ћеш га прогутати. Да ли постепено, цео живот, или на моменте много, па одмарати до следећег момента.

Кроз призму песимисте, посматраш време које иде, а ти стојиш. Не, чекај. Ти идеш још брже.

Кроз полуспуштене ролетне причао сам са својим најбољим пријатељем - мраком. Збиља, једини део дана у ком сам могао да се крећем неопажен, да размишљам и маштам наглас, да водим своју битку са ветрењачама је била ноћ. То је време у ком су моје идеје тихо гореле у ваздуху, и као дим се разлетеле на најудаљеније крајеве света.

Ноћ ме чини херојем. Макар у сопственој глави. Чињеница, другоразредним, али то није битно. Прави хероји ионако не постоје. У тим тренуцима, сва тежина заспалих пада на моја леђа, ноћу стварам. Не пишем, не сликам и не радим да бих добио признање, јер ми признање не треба, поготову не од људи који ми не значе. Стварам због тог интезивираног осећаја живота, шта год живот био. Тада осећам срећу, тугу, тада сам сурово искрен. Можда је то прикривени мазохизам, а можда израз неке "интелигенције". Хендикеп или дар, нисам сигуран.

И тако гледавши високо, у полуведро небо мислим. О свему. Имам времена. Ионако је живот почетна фаза смрти. Смрти која је вечна. Размишљам надајући се благом замаху крила малог лептира, негде далеко, замаху крила који може да измени све. Немојте погрешно да ме схватите. Нисам незадовољан. Ни најмање. Само желим да видим, чујем и помиришем све, јер кад размислите, људски век је кратак и за тих седамдесет и кусур година, ви ни себе не упознате до краја, а не било шта друго. Људски век је секунда у земаљским размерама, а земаљски рок трајања је секунда у односу на трајање Свемира... И тако даље.

Али да се вратимо на лептира. Лептир је идеја, умре за једну ноћ, а опет живи вечно. Његов замах крилима можда неће променити данашњицу, можда неће променити ни наредну годину, век, али узрочно-последично може изазвати тоталну промену, хаос (у било ком смислу те речи). И након рађања и умирања милион таквих лептира, можда баш онај први изазове нешто велико. И иако нико неће знати да је баш ОН заслужан за то, кроз своје дело, он ће наставити да живи. Вечно. Баш због тога, лептир је идеја. А идеја не умире до последњег живог бића, до последње капи кише, до последњег трептаја звезде.

Не знам како и на који начин су стварали велики писци, мислиоци, на који начин је стварао Хесе, како је стварао Хемингвеј, Орвел, не знам како је поезију писао Буковски, нити како је Толкин створио свој свет. Нити сам сигуран да ће их за 400-500 година неко памтити, поготову на начин на којих их памтим, познајем ја или било ко ко је прочитао било шта што нема безе са саставом прашка за веш, седећи у ВЦ-у. Не знам, нити ме занима. А једино што је битно, да су они, баш као тај лептир, макар на секунд учинили свет бољим местом. А мени ноћ пружа шансу да постанем лептир...

Њу вејв сленг за варијацију на тему божанског напитка званог vops. Заправо, то је пиће прављено за жене, јер садржи релативно мали проценат алкохола, и лимун/gejfrut, који убијаја горчину и даје пићу слаткасти укус.

Краjишници, у случају контакта са истим, просипају текућину, а флаше користе за чување домаћег кечапа и сличних играрија. Оно у лименци не узимају ни грешком.
Израз је настао негде на брдовитом Балкану, а настао је као продукт, готово програмерске лењости појединца. Данас се користи на глобалном нивоу (Звездара-Палилула и делимично Нови Београд). Главни представници овог "алкохолног" сока су Лав Твист и Јелен Фреш.

Наравно да није. Све је то мазање очију ужој и широј јавности. Истина је негде на другој страни. Веруј другима, а не себи. Јебига, ко ти је крив што не видиш добро или све погрешно протумачиш. Грешиш.

Нико и ништа. А живи живот рокенрол звезде. Буђење у рандом стану непознате лепотице, чешање муда, лењо зевање, па јутарња партија рвања са истом. Одлазак у кафану и "губљење" још једног дана на исти начин. Иако је безначајан делић, може се рећи и бенигни тумор демократски оријентисаног друштва. А ипак анархиста. Не подвлађује се никоме, ради оно што он хоће и како хоће. Степски вук са једном значајном цртом, он не пати, макар се то не види.

Године пролазе, а он се не мења. Жена? Деца? Јок, није он за везивање, а још мање за вођење уредног живота и васпитавање клинчадије. А и нема приходе. Стални је гост познате биртије, практично постаје њен заштитни знак, те и пије на црту. Никад није радио. Живи са родитељима и то му иде на живце. Јединствени примерак Хемингвејштине. Кафана, писање, туча. Само без писања. А можда и са. Уметник у правом смислу те речи. Није алкохоличар већ боем. Потенцијални самоубица. А ни он не на зашто.

И док га појединци карактеришу као пропалог студента Медицинског факултета, већина га и даље сматра за легенду, на конто старе славе. Увек пожељан у друштву јер одише неком узвишеношћу и кад се ваља у сопственој пегли. Бивша фаца која је сјебала свој живот и отишла у другу крајност. Као и многе легенде рока. Бледа сенка некадашњег бића. Његова природа све више излази на видело и изједа мит о Њему. И поред свега и даље је ту. Постоји.

Заробљен си, а живиш у илузији. Илузија слободе. Ограничен временом. Људи. Везан за њих и кад би да побегнеш. Посао. Зависиш од рада. Сам или у групи – слободан? Ниси. Слободан да делаш? Слободан да пресуђујеш? Слободан да бираш? Да ствараш? Да мењаш? Слободан? Не. Ниси.

Бог. Судбина. Апсурд. Ти.

Ако би да бираш - бираш између понуђеног.
Зар је слобода бирати између црног и белог када постоји и сиво, плаво, зелено, црвено...? Зар је слобода да пресуђујеш када судиш по већ написаним или не, понуђеним законима које ниси ти створио већ су ти наметнути.

Слободан да мењаш? Једино себе. Да. Али и ту промену вршиш по понуђеним калупима, јер једино за њих знаш. И када си посебан, део си групе - оних посебних.
Једино си слободан да ствараш - али, опет, и ту си ипак ограничен - генима.

Он је фаца којој не можете прићи, далеко изнад осталих. Девојке из унутрашњости гледају у њега као у Бога. Кад прође поред њих и шмекерским београдским нагласком упита да ли су ту боју фасовале на њиви и међ' шљивама, падају му под ноге, љубећи му скуте одоре шминкерске. Први у селу, последњи у граду. Долази из центра, одрастао на асфалту. Завршио основну и средњу у Београду.

Када је уписао факултет, суочио се са следећим. Наиме, вршњаци из разних делова Србије су се доселили у престоницу, живе по домовима, по изнајмљеним становима. Живе сами. Он не. Његови га још сматрају дететом, даве га, све у њему кључа. Гуше га сви редом. Повлачи се у себе и гледа како да изађе из целе ситуације. Он нема оправдање, не може да изнајми стан, јер живи близу факултета и јер је то једноставно апсурдно.

Тражи посао. „Зваћемо те.“, и наравно нису звали. Није довољно феминизиран да би радио у бутику, није довољно луд да ради на грађевини. Нема довољно скила да обучава некога и не зна како да заради кинту. Он пати.

На факултету нови људи, нова познанства, нова ситуација. Осећа се као странац. Све му је дато, а он је тако незахвалан. Мало је то што му његови финансирају изласке, хране га и брину о њему. Он нема слободу. Пропада. Други преузимају примат, а он полако стагнира.

Завршава факултет. Нема довољно искуства. Придошлице се лактају за посао, живели су самостално и стекли веће животно искуство. Он ништа. У 32. коначно налази посао. Какав такав, али макар има сопствене приходе. Жени се. Добија двоје деце, која одрастају у великом, проклетом, отуђеном граду. Толико људи, а сви странци. Они одлазе преко гране.

Улази у пензионерске воде сам и исцрпљен. Време проводи на Калемегдану играјући шах и хранећи голубове. Сећајући се деце и свог живота. Полако схвата да су они са села имали неупоредиво богатији и узбудљивији живот од њега. Прича клинцима причу о својој младости и о прошлим временима у том граду.

Умире. Усамљен. Једно дете успева да дође на сахрану. Његово тело остаје прекривено тлом великог града. Цео његов живот. Све. Све је ту. На том релативно малом парчету земље.

Тако посебан, а опет само један од милион истих.

Реченица којом загорели лик показује свој карактер. Овом изјавом исказује да иако „од бирача нема јебача“ некад стварно мора да постоји граница, па да је у ма коликој апстинентској кризи.

Израз којим се исказује спонтаност неке особе. Не, она ништа неће планирати, нити има јасно дефинисан план рада. У суштини човек који ради шта хоће, кад хоће без икаквих стега. Реагује без размишљања, срцем. Свестан је да су најбоља пијанства управо она која се спонтано десе. Особа која зна да кад очекује много, врло лако може и да се разочара, па стога не поставља недостижне циљеве.

Велики боем, хедониста, весељак. Дим квалитетног дувана и флаша зидарског пива су му довољни. Гитара му је прва љубав, жене друга. Он није алкохоличар. Далеко је од тога. Он узима алкохол, а не алкохол њега.

Половину свог новца је дао на алкохол, жене и коцку, а другу је протраћио, као што је рекао Џорџ Бест, легенда Манчестер Јунајтеда. Ужива у својој кожи. Особа поред које се сви осећају опуштено. Нема стега модерног доба, нема муке и страха. Пријатан за дружење.

Из немогућности да оствари себе, он пати. Циљеви попут звезда превисоко сковани и једноставно их не може дотаћи. Окружен другима, а опет сам. Жртвује своје време, свој љубавни живот, жртвује све своје зарад остварења својих високо подигнутих идеала. Трпи увреде, понижења, пљување, подсмевање завидника и оних који га не разумеју али и оних који га схватају, а који, опет, нису довољно људи да му честитају на храбрости и неживоту зарад живота. Повлачи се у себе, иако већ доста повучен. Проводи време на свом пустом острву. Не уме с људима. И оно мало времена што је „трошио“ уз драге особе - сада проводи сам.

Самоћа, већ годинама. Он не остварује себе. Умиру драги људи и он остаје сасвим сам. Потпуно сам.
Није живео. Читав век он даје себе а не добија ништа заузврат. Изгубио се негде у раду, у усавршавању на путу ка звездама, давно скованим идеалима.
Сати, дани, године...тешког посла. И чекање. Чека ново доба, неку другу годину када ће уживати у стеченом, када ће се опустити и најздах удахнути пуним плућима. Када неће размишљати о раду. Када ће живети!
Нема времена. Ипак, не стиже да искористи зарађено. Не иде на одморе. Не среће нове људе. Не љуби. Не воли. Али пати.

У полумраку сопствене собе, на свом острву, у тишини слуша звук Клептонове гитаре и стихове из песме „Lonely stranger“ свестан да је странац у сопственом граду, земљи, кући, соби па чак и непознат сам себи. Вечито усамљен. Вук.

Вучја јазбина. Бег од спољашњег света и онога што он доноси. Место у коме се радо препуштамо сновима. Просторија у којој је кревет лежаљка, дотрајали ламинат пешчана плажа, а зидови узвишене планине у даљини, оркански висови.
Један секунд усамљености, један трен бега на то острво, у ту јазбину, од туђих погледа, туђих речи, својих проблема, као сто година самоће.
Тамо нема скривања, потискивања. Ја и ја. Сам са собом. Град отвореног срца. Слободних мисли.
Једино зидови и намештај знају ваше најдубље тајне, најлепше приче, најгоре и најболније падове али и најспектакуларније летове. Немогуће снове.Тајне љубави. Чудне навике.
Другима је то само обична соба, место где узалуд губите време уместо да, рецимо, искористите „леп дан ко створен за шетњу“, а теби је она рај, оаза мира и спокоја која нуди само сигурност и безбрижност.
Приступ јазбини имају само одабрани - они који то заслужују, а за све остале то је недоступан свет, непознати свет, свет иза закључаних врата.