Noć. Još jedna tamna, usrana noć. Možda i ne bi bila toliko loša, da joj nije prethodio relativno lep dan. Znate li ko je Hevisajd i šta je njegov signal? Znate onaj trenutak kada ležite u mraku, prilično bezbrižni i bez ikakvih loših slutnji, a onda kliknete prekidač, upalite svetlo i ukapirate da se nalazite u moru sranja, i da koliko god da plivate, sve ostaje isto. E taj prelazak između blaženog neznanja, ni iz čega u nešto, u prokleto saznanje, saznanje koje je trajno i konstantno, e to definiše Hevisajdov signal. Vidite, za pokretanje lavine, ne treba mnogo. Na to može da utiče čak i leptir. Za pokretanje te lavine je dovoljno upaliti svetlo.
Jebiga, prosta akcija i reakcija. I što više potiskuješ sranja koja te tište, to jači otpor pružaju. A negde gde prostor i vreme gube svoj oblik, negde gde dolazi do zakrivljenja, jedan sekund traje godinama, a iako ništavilo po kom lutaš zapravo i nije veliko, ti postaješ srazmerno manji, i praktično zanemarljiv u odnosu na isto. Materijalna tačka u prostranstvima Crne rupe. Prolaze sekunde - godine, kilometri postaju metri, a jebena planeta se i dalje okreće oko usrane zvezde koja se nalazi u koordinatnom početku pokvarenog sistema.
Usudio bih se da kažem da ima nečeg donkihotovskog u tome. Nečeg gotovo romantičnog. Zrno peska u pustinji, kapljica vode u okeanu. I svi preduslovi su ispunjeni da Dirakov impuls pokaže svoju brutalnu moć - beskonačno kratak udar groma, beskonačno kratak bol nestvarnog intenziteta, koji u konvoluciji sa ljudskim bićem i svim što isto predstavlja dovodi do očekivanih posledica. ***As simple as that.***
Vratimo se na Crnu rupu. U razmerama Crne rupe, kratak udar groma je gotovo zanemarljiv, sistem je i dalje u ravnoteži, a linearnost ljudskog bića omogućava Bogu - Fizici da se igra sa najrazličitijim pobudama, i iako unapred zna rezultate, direktnim merenjem traži i najmanju grešku Palog anđela - Konvolucije. Vremenom zamorče - čovečanstvo nauči da filtrira sranja i nastavlja svoju bednu egzistenciju u beskonačnom prostoru jebenog Svemira, u beskonačnom trajanju jedne sekunde.
I sve tako dok Njeno visočanstvo - Fizika ne shvati da joj Hal 9000 zvani čovečanstvo više nije potreban i odmetne se negde daleko, za sobom ostavljajući pustoš u razornoj snazi Dirakovog impulsa - ***Supernove***.
I to ne ona koju ćeš platiti, pa jebati. Ne. Život je ona nečastiva kurva koja će ti uzeti debelu kintu, i pobeći sa njom ostavljajući ti dve gorile da te lemaju jer si hteo da je "zajebeš".
Život je kurva. Prema svakome, bez izuzetaka. I onaj ratni zločinac što je dočekao starost u svojoj fotelji, gledajući japanski dnevnik, a isto tako i onaj dobroćudni čiča što hrani golubove i priča unucima dogodovštine iz detinjstva. Jedina razlika je što je život prvog zajebao samim rođenjem, darujući mu težak bol koji ga je razarao, i koji je želeo da podeli sa drugima. Njemu je ubistvo, mučenje i plač drugih trenutni analgetik sa kratkotrajnim dejstvom. Onog drugog su, pak, svi zaboravili. Ostao je sam u zapećku sobe, ti isti unuci ga posete jednom u mesec dana, a što su stariji, to ređe.
Oba starca su uhvaćena u težak vrtlog života. Jedan po rođenju, drugi, iznenada i konstantno. Život im je darovao samo momente sreće, da bi znali šta je bol. Kakva kurčeva tabularaza, da je čovek isprva, prazan list hartije, ne bi se ljudi rađali sa sklonostima ka raku, srčanom oboljenju, slabom vidu, socijalnom zatupljenošću i plačući. Ustaješ ujutru da bi preživeo još jedan dan, gledaš kako vreme prolazi, čini ti se da stojiš, a zapravo ideš još brže od tog vremena. Jer sekunda je dovoljna da ti se život obrne za 180 stepeni. Sekunda je dovoljna da napustiš taj isti šugavi svet, i sekunda je dovoljna da ti odredi ostatak života.
Nažalost, darežljivost života, i Boga - genetike je vazda bila velika. Daruje ti bure govana, a ti gledaš kako ćeš ga progutati. Da li postepeno, ceo život, ili na momente mnogo, pa odmarati do sledećeg momenta.
Kroz prizmu pesimiste, posmatraš vreme koje ide, a ti stojiš. Ne, čekaj. Ti ideš još brže.
Kroz poluspuštene roletne pričao sam sa svojim najboljim prijateljem - mrakom. Zbilja, jedini deo dana u kom sam mogao da se krećem neopažen, da razmišljam i maštam naglas, da vodim svoju bitku sa vetrenjačama je bila noć. To je vreme u kom su moje ideje tiho gorele u vazduhu, i kao dim se razletele na najudaljenije krajeve sveta.
Noć me čini herojem. Makar u sopstvenoj glavi. Činjenica, drugorazrednim, ali to nije bitno. Pravi heroji ionako ne postoje. U tim trenucima, sva težina zaspalih pada na moja leđa, noću stvaram. Ne pišem, ne slikam i ne radim da bih dobio priznanje, jer mi priznanje ne treba, pogotovu ne od ljudi koji mi ne znače. Stvaram zbog tog inteziviranog osećaja života, šta god život bio. Tada osećam sreću, tugu, tada sam surovo iskren. Možda je to prikriveni mazohizam, a možda izraz neke "inteligencije". Hendikep ili dar, nisam siguran.
I tako gledavši visoko, u poluvedro nebo mislim. O svemu. Imam vremena. Ionako je život početna faza smrti. Smrti koja je večna. Razmišljam nadajući se blagom zamahu krila malog leptira, negde daleko, zamahu krila koji može da izmeni sve. Nemojte pogrešno da me shvatite. Nisam nezadovoljan. Ni najmanje. Samo želim da vidim, čujem i pomirišem sve, jer kad razmislite, ljudski vek je kratak i za tih sedamdeset i kusur godina, vi ni sebe ne upoznate do kraja, a ne bilo šta drugo. Ljudski vek je sekunda u zemaljskim razmerama, a zemaljski rok trajanja je sekunda u odnosu na trajanje Svemira... I tako dalje.
Ali da se vratimo na leptira. Leptir je ideja, umre za jednu noć, a opet živi večno. Njegov zamah krilima možda neće promeniti današnjicu, možda neće promeniti ni narednu godinu, vek, ali uzročno-posledično može izazvati totalnu promenu, haos (u bilo kom smislu te reči). I nakon rađanja i umiranja milion takvih leptira, možda baš onaj prvi izazove nešto veliko. I iako niko neće znati da je baš ON zaslužan za to, kroz svoje delo, on će nastaviti da živi. Večno. Baš zbog toga, leptir je ideja. A ideja ne umire do poslednjeg živog bića, do poslednje kapi kiše, do poslednjeg treptaja zvezde.
Ne znam kako i na koji način su stvarali veliki pisci, mislioci, na koji način je stvarao Hese, kako je stvarao Hemingvej, Orvel, ne znam kako je poeziju pisao Bukovski, niti kako je Tolkin stvorio svoj svet. Niti sam siguran da će ih za 400-500 godina neko pamtiti, pogotovu na način na kojih ih pamtim, poznajem ja ili bilo ko ko je pročitao bilo šta što nema beze sa sastavom praška za veš, sedeći u VC-u. Ne znam, niti me zanima. A jedino što je bitno, da su oni, baš kao taj leptir, makar na sekund učinili svet boljim mestom. A meni noć pruža šansu da postanem leptir...
Nju vejv sleng za varijaciju na temu božanskog napitka zvanog vops. Zapravo, to je piće pravljeno za žene, jer sadrži relativno mali procenat alkohola, i limun/gejfrut, koji ubijaja gorčinu i daje piću slatkasti ukus.
Krajišnici, u slučaju kontakta sa istim, prosipaju tekućinu, a flaše koriste za čuvanje domaćeg kečapa i sličnih igrarija. Ono u limenci ne uzimaju ni greškom. Izraz je nastao negde na brdovitom Balkanu, a nastao je kao produkt, gotovo programerske lenjosti pojedinca. Danas se koristi na globalnom nivou (Zvezdara-Palilula i delimično Novi Beograd). Glavni predstavnici ovog "alkoholnog" soka su Lav Tvist i Jelen Freš.
- Torima, nači nevera, znači pričam ja sa devojkom i fazon, diskretno joj žemka da ima kvalitetnu dojku, a ona mi se nasmeši, e. I ja je pozovem na ćepi, ovo-ono. - Brate, pričaj normalno, čudan ti je taj džibersko-šabački dijalekt. Nastavi, zanima me šta je bilo. - Ma ništa, seli ona i ja u neki fićka, i da naručimo, bicuri uzme fuka, a ja Lav Tvist. Kad vidiš, ona počela da menja boje k'o semafor. Iz crvenkaste, u žutu, pa u zelenu. - Jašta, kad piješ ta gej piva. I šta ti je rekla, da će te kamenovati na paradi? - Jok, platila račun i otišla. Rekla mi je da mogu da joj budem najbolja drugarica. Nego šta piješ? - Tamno točeno. - Ja ću Jelen Freš ako ima. - Puši kurac.
Naravno da nije. Sve je to mazanje očiju užoj i široj javnosti. Istina je negde na drugoj strani. Veruj drugima, a ne sebi. Jebiga, ko ti je kriv što ne vidiš dobro ili sve pogrešno protumačiš. Grešiš.
- I tako ti kažem, on meni krene da se nabacuje, ih kad ga nisam ubio, jebem li mu majku pedersku po sred pičke rutave! - Brate, što si homofob. Homofobi su često prekriveni pederi, znaš za to? - Ej bre, hteo da me jebe bre, onom svojom crnačkom kurčinom jebem ti Španiju i Ljoret de Mar, ko me ter'o da idem tamo. - Ajde bre, em što si homofob, em što si rasista. Daj oladi malo, mogao je i Boško Jakovljević da te startuje, broji do tri. Kakav problem imaš sa crncima sada? - Pa jebem ti oca blesavog, po tvojoj logici sam gej crnac, da ga jebem baš. Sisaj ga, ljaljane. - Pa bratac, jeste da si već dve dine u vezi sa Nikolinom, i da si neobično bled i za belca, ali nikad se ne zna, nije uvek sve kao što izgleda.
Niko i ništa. A živi život rokenrol zvezde. Buđenje u random stanu nepoznate lepotice, češanje muda, lenjo zevanje, pa jutarnja partija rvanja sa istom. Odlazak u kafanu i "gubljenje" još jednog dana na isti način. Iako je beznačajan delić, može se reći i benigni tumor demokratski orijentisanog društva. A ipak anarhista. Ne podvlađuje se nikome, radi ono što on hoće i kako hoće. Stepski vuk sa jednom značajnom crtom, on ne pati, makar se to ne vidi.
Godine prolaze, a on se ne menja. Žena? Deca? Jok, nije on za vezivanje, a još manje za vođenje urednog života i vaspitavanje klinčadije. A i nema prihode. Stalni je gost poznate birtije, praktično postaje njen zaštitni znak, te i pije na crtu. Nikad nije radio. Živi sa roditeljima i to mu ide na živce. Jedinstveni primerak Hemingvejštine. Kafana, pisanje, tuča. Samo bez pisanja. A možda i sa. Umetnik u pravom smislu te reči. Nije alkoholičar već boem. Potencijalni samoubica. A ni on ne na zašto.
I dok ga pojedinci karakterišu kao propalog studenta Medicinskog fakulteta, većina ga i dalje smatra za legendu, na konto stare slave. Uvek poželjan u društvu jer odiše nekom uzvišenošću i kad se valja u sopstvenoj pegli. Bivša faca koja je sjebala svoj život i otišla u drugu krajnost. Kao i mnoge legende roka. Bleda senka nekadašnjeg bića. Njegova priroda sve više izlazi na videlo i izjeda mit o Njemu. I pored svega i dalje je tu. Postoji.
Tragični junak velikog književnog dela. Hoda na ivici smrti ali ne pada. Samo je pitanje časa.
Zarobljen si, a živiš u iluziji. Iluzija slobode. Ograničen vremenom. Ljudi. Vezan za njih i kad bi da pobegneš. Posao. Zavisiš od rada. Sam ili u grupi – slobodan? Nisi. Slobodan da delaš? Slobodan da presuđuješ? Slobodan da biraš? Da stvaraš? Da menjaš? Slobodan? Ne. Nisi.
Bog. Sudbina. Apsurd. Ti.
Ako bi da biraš - biraš između ponuđenog. Zar je sloboda birati između crnog i belog kada postoji i sivo, plavo, zeleno, crveno...? Zar je sloboda da presuđuješ kada sudiš po već napisanim ili ne, ponuđenim zakonima koje nisi ti stvorio već su ti nametnuti.
Slobodan da menjaš? Jedino sebe. Da. Ali i tu promenu vršiš po ponuđenim kalupima, jer jedino za njih znaš. I kada si poseban, deo si grupe - onih posebnih. Jedino si slobodan da stvaraš - ali, opet, i tu si ipak ograničen - genima.
On je faca kojoj ne možete prići, daleko iznad ostalih. Devojke iz unutrašnjosti gledaju u njega kao u Boga. Kad prođe pored njih i šmekerskim beogradskim naglaskom upita da li su tu boju fasovale na njivi i međ' šljivama, padaju mu pod noge, ljubeći mu skute odore šminkerske. Prvi u selu, poslednji u gradu. Dolazi iz centra, odrastao na asfaltu. Završio osnovnu i srednju u Beogradu.
Kada je upisao fakultet, suočio se sa sledećim. Naime, vršnjaci iz raznih delova Srbije su se doselili u prestonicu, žive po domovima, po iznajmljenim stanovima. Žive sami. On ne. Njegovi ga još smatraju detetom, dave ga, sve u njemu ključa. Guše ga svi redom. Povlači se u sebe i gleda kako da izađe iz cele situacije. On nema opravdanje, ne može da iznajmi stan, jer živi blizu fakulteta i jer je to jednostavno apsurdno.
Traži posao. „Zvaćemo te.“, i naravno nisu zvali. Nije dovoljno feminiziran da bi radio u butiku, nije dovoljno lud da radi na građevini. Nema dovoljno skila da obučava nekoga i ne zna kako da zaradi kintu. On pati.
Na fakultetu novi ljudi, nova poznanstva, nova situacija. Oseća se kao stranac. Sve mu je dato, a on je tako nezahvalan. Malo je to što mu njegovi finansiraju izlaske, hrane ga i brinu o njemu. On nema slobodu. Propada. Drugi preuzimaju primat, a on polako stagnira.
Završava fakultet. Nema dovoljno iskustva. Pridošlice se laktaju za posao, živeli su samostalno i stekli veće životno iskustvo. On ništa. U 32. konačno nalazi posao. Kakav takav, ali makar ima sopstvene prihode. Ženi se. Dobija dvoje dece, koja odrastaju u velikom, prokletom, otuđenom gradu. Toliko ljudi, a svi stranci. Oni odlaze preko grane.
Ulazi u penzionerske vode sam i iscrpljen. Vreme provodi na Kalemegdanu igrajući šah i hraneći golubove. Sećajući se dece i svog života. Polako shvata da su oni sa sela imali neuporedivo bogatiji i uzbudljiviji život od njega. Priča klincima priču o svojoj mladosti i o prošlim vremenima u tom gradu.
Umire. Usamljen. Jedno dete uspeva da dođe na sahranu. Njegovo telo ostaje prekriveno tlom velikog grada. Ceo njegov život. Sve. Sve je tu. Na tom relativno malom parčetu zemlje.
Rečenica kojom zagoreli lik pokazuje svoj karakter. Ovom izjavom iskazuje da iako „od birača nema jebača“ nekad stvarno mora da postoji granica, pa da je u ma kolikoj apstinentskoj krizi.
1 – Matori, čuo sam da se Anja loži na tebe. Možeš da je opališ u roku od odma'. Jest' da ima 120 kila i metar i šezdeset, ali budimo realni, nisi jeb'o skoro godinu dana, rizikuješ da oboliš, ima da ti se zakrče putevi, krv neće moći da ti cirkuliše kroz telo i mož' da rikneš.
2 – Nemoj mi to raditi 'leba ti. Neću da ulazim u to. Ojačala mi desnica, izdržaću.
Izraz kojim se iskazuje spontanost neke osobe. Ne, ona ništa neće planirati, niti ima jasno definisan plan rada. U suštini čovek koji radi šta hoće, kad hoće bez ikakvih stega. Reaguje bez razmišljanja, srcem. Svestan je da su najbolja pijanstva upravo ona koja se spontano dese. Osoba koja zna da kad očekuje mnogo, vrlo lako može i da se razočara, pa stoga ne postavlja nedostižne ciljeve.
Veliki boem, hedonista, veseljak. Dim kvalitetnog duvana i flaša zidarskog piva su mu dovoljni. Gitara mu je prva ljubav, žene druga. On nije alkoholičar. Daleko je od toga. On uzima alkohol, a ne alkohol njega.
Polovinu svog novca je dao na alkohol, žene i kocku, a drugu je protraćio, kao što je rekao Džordž Best, legenda Mančester Junajteda. Uživa u svojoj koži. Osoba pored koje se svi osećaju opušteno. Nema stega modernog doba, nema muke i straha. Prijatan za druženje.
1 – Jesi za nekog vopsa danas? 2 – Nisam planirao, trebao sam nešto da radim, ali ko ga jebe, 'ajmo!
Iz nemogućnosti da ostvari sebe, on pati. Ciljevi poput zvezda previsoko skovani i jednostavno ih ne može dotaći. Okružen drugima, a opet sam. Žrtvuje svoje vreme, svoj ljubavni život, žrtvuje sve svoje zarad ostvarenja svojih visoko podignutih ideala. Trpi uvrede, poniženja, pljuvanje, podsmevanje zavidnika i onih koji ga ne razumeju ali i onih koji ga shvataju, a koji, opet, nisu dovoljno ljudi da mu čestitaju na hrabrosti i neživotu zarad života. Povlači se u sebe, iako već dosta povučen. Provodi vreme na svom pustom ostrvu. Ne ume s ljudima. I ono malo vremena što je „trošio“ uz drage osobe - sada provodi sam.
Samoća, već godinama. On ne ostvaruje sebe. Umiru dragi ljudi i on ostaje sasvim sam. Potpuno sam. Nije živeo. Čitav vek on daje sebe a ne dobija ništa zauzvrat. Izgubio se negde u radu, u usavršavanju na putu ka zvezdama, davno skovanim idealima. Sati, dani, godine...teškog posla. I čekanje. Čeka novo doba, neku drugu godinu kada će uživati u stečenom, kada će se opustiti i najzdah udahnuti punim plućima. Kada neće razmišljati o radu. Kada će živeti! Nema vremena. Ipak, ne stiže da iskoristi zarađeno. Ne ide na odmore. Ne sreće nove ljude. Ne ljubi. Ne voli. Ali pati.
U polumraku sopstvene sobe, na svom ostrvu, u tišini sluša zvuk Kleptonove gitare i stihove iz pesme „Lonely stranger“ svestan da je stranac u sopstvenom gradu, zemlji, kući, sobi pa čak i nepoznat sam sebi. Večito usamljen. Vuk.
Vučja jazbina. Beg od spoljašnjeg sveta i onoga što on donosi. Mesto u kome se rado prepuštamo snovima. Prostorija u kojoj je krevet ležaljka, dotrajali laminat peščana plaža, a zidovi uzvišene planine u daljini, orkanski visovi. Jedan sekund usamljenosti, jedan tren bega na to ostrvo, u tu jazbinu, od tuđih pogleda, tuđih reči, svojih problema, kao sto godina samoće. Tamo nema skrivanja, potiskivanja. Ja i ja. Sam sa sobom. Grad otvorenog srca. Slobodnih misli. Jedino zidovi i nameštaj znaju vaše najdublje tajne, najlepše priče, najgore i najbolnije padove ali i najspektakularnije letove. Nemoguće snove.Tajne ljubavi. Čudne navike. Drugima je to samo obična soba, mesto gde uzalud gubite vreme umesto da, recimo, iskoristite „lep dan ko stvoren za šetnju“, a tebi je ona raj, oaza mira i spokoja koja nudi samo sigurnost i bezbrižnost. Pristup jazbini imaju samo odabrani - oni koji to zaslužuju, a za sve ostale to je nedostupan svet, nepoznati svet, svet iza zaključanih vrata.
Poznati narkobos izbegao iz zemlje i otišao da živi na Maldivima, saznaje RTS.
