Prozor u budućnost. Budućnost u kojoj će svi biti džabalebaroši, multimilioneri, manekeni, gangsteri... Budućnost koja nije tamna, već ne postoji. Svi čekaju bolje vreme, a niko se ne trudi da ubrza dolazak tog boljeg vremena. Čekaju ''posle'' kada neće biti ''smoreni'', a život prolazi. Čovek se rađa da bi umro, a sve izmedju je izazov, a šta je izbegavanje izazova, izbegavanje borbe? Gde je tu život? Čemu trošenje ovozemaljskog vazduha? Stavi omču oko vrata i šutni stolicu. Svi se trude da sačuvaju nezadrživo, da sačuvaju materijalno, ali tonu i guše se u sopstvenom loju, naduti i siti, nesvesni mizerije koja ih okružuje i koju hrane i šire. Vidim moje vršnjake, mlade ljude, nagojene i pijane, puni samopouzdanja, ubeđeni da će im sve pasti sa neba. Umesto devojke grle flašu, a umesto knjiga čitaju liste za kladionicu. Poput davljenika, sve nas vuku na dno... Odupirem se, grebem, ujedam, menjam oblik, dimenziju, ali me sustižu i guše... Postajem jedan od mnogih, još jedna ovca ispranog mozga unutar električne ograde. Rob sistema i pojedinaca, zatucan rijaliti programima živim u Orvelovom svetu, sputan i nem gledam u jednu tačku i čekam da mi čobani donesu seno.