Богиња. Анђео што земљом хода.
Свој неодољив шарм, харизму и мирис који је сваког дана све лепши и лепши, савршено шири учионицом која изгледа прелепо када она уђе у њу.

Она је савршенство. Када отвори врата од учионице и када уђе у њу, сваки пут имам исти утисак. Да треба да седне у некој клупи и да слуша професорку колико лепо и младо изгледа, али не. Она је баш та професорка. Паметна, интелигентна, поучна и несибично своје знање преноси на остале особе.

Могу је назвати и милфачом, јер има сина. Први пут сам је баш запазио када је ме је извела пред таблу да објасним свој писмени задатак. Ту је бацила пар погледа и осмеха на које сам јао пао и о којима маштам и дан данас. Не могу да се изброје фантазије које сам гајио према њој током сваког часа. Наравно, те маште је било и ван наставе. Кад год бих сам остао кући узео бих свеску и гледао њен рукопис. Не знам зашто, али то сам одувек волео да радим. Било и ситуација када сам хтео да је запросим, без зезања. Дотле је стање дошло.

Она је смеђокоса. Има дугу, смеђу, равну косу. Шишке је почела од скоро да фура. Савршено јој стоји. Има крупне, црне очи. Око њих маскару коју сваки дан ставља, црни креон и прелепе танке обрве, које, имам осећај, да сваки дан чупа и да су јој сваки дан све лепше и лепше. Није дебела, а није ни мршава, што би народ рекао, таман. Увек је лепо убучена. Штиклице, фармерке, кошуљица и сако онај женкси. Пре неки дан је дошла у фармеркама, патикама и дуксу, није ми било добро кад сам је видео, наравно, у позитивном смислу.

Не знам зашто, али ја не могу да замислим свој дан без ње. Мислим да је она једини разлог који ме држи да и даље идем у јебену школу. Професорка, хвала вам због тога.