Ne držimo veliko pivo
*Držali kurac u ustima dabogda!*
Biće skoro propast sveta. Siguran znak – u sve većem broju kafića, restorana, kafana... služe samo malo pivo. Nek propadne, nije šteta!
Zamišljam debelog, zadriglog gazdu kafića koji baca račun: „Stander, stander, vid ovako, ako služim samo malo - prodaću više piva. Više gajbica više parica. Joj štomse sviđa ideja. Genije sam bešmi mater“ I gotovo, zakucano! Zove dečka zaduženog za nabavku i kaže: „Sale, od sutra samo malo naručuješ. Raspitaj mi se kolko je u veleprodaji taj Hajneken od nuladvajespet. De mi vidi na digitron kolko je ono manje od ovog velikog. Možda samo njega da služimo, a?“ Jebo bi se taj za dinar, zato ne preza da jebe sve koje može samo ako pet para više može da zaradi. I tako, pada jedno po jedno preostalo ostrvo ljudskosti. Postajemo utopljenici u okeanu otimačine i nenormalnosti.
Sisajte gazde, pušite ga sa vašom poganom računicom. Nisu isto dva mala i jedno normalno. Kao što dva kurčića ne mogu zameniti jedan kurac, tako ni dva ona nedoščeta ne mogu zameniti lepo, normalno zidarsko. Daj da mogu da birem, jebem vas u debela, krupna sitnosopstvenička dupeta. Hoću bre da mogu da naručim veliko pivo. Stavi da je ‘iljadu dinara, pa ako mi se pije, a imam pare, da kažem: „Davaj, pa nek ide život!“. Neću da pristanem da ga sipam iz onih „dečije radosti“ flašica. Hoču da me sisata konobarica pita „Veliko il malo?“, a ja da šeretski kažem „Mala, i veliko je malo“ i da se oblizujem sladostrasno od pogleda na nju i klipaču koji nosi.
Gramzivost će zaista upropastiti svet. Jebena pohlepa! Svet počiva na nekim postulatima, kao ona ploča na leđima slonova. Jedan od tih temelja je normalnost. Pivo od pola litra je normalno. Mogućnost da naručiš veliko pivo je, dakle, kao jedan od tih velikih slonova na kojima sve počiva. Kad neme slon piva, jedan ćošak sveta pada. Miševi pobeđuju.
Nije to mala stvar rođaci. Sve je to isti kurac, na koji pristajemo u različitim prilikama. Da bi oni imali što više mi pristajemo na sve manje.
Ćutke, pretvoreni u zombije ubačene u potpalublje lađe kojoj su pacovi kapetani, pristajemo na smanjenje piva na isti način kao što pristajemo na smanjenje države, plata, standarda, kvaliteta lečenja, obrazovanja, broja prijatelja, dužine letovanja, života...
Zato, duvajte ga gazde, u preambulu ustava duđe – **Mora da se drži i veliko pivo**.
*Aj pa živeli i živa nam bila vel'ka piva!*
*Definicija je napisana za* Mizantrophy.
Graničnik
Prst koji postavljaš na pljesku, da bi ograničio veličinu zalogaja alavog čoveka koji ti je zatražio griz.
Ni u vojsku nije iš'o!
Ultimejt odbijanje budućeg zeta. Sve može, da pije, da puši, da nema para ali ako u vojsku nije iš'o onda se to u kuću ne prima. Po onoj narodnoj "Nema toga što pička ne mož' da rodi i u vojsku da ide". Znači dezerter, pičkica nevidjena.
Ćera: Tata upoznaću te sa Dušanom, on ima svoju firmu u Švajcarskoj, tamo živi od svoje šesnaeste godine, dolazi sledećeg vikenda u Begorad zbog nekog poslovnog ugovora pa će da svrati i ovde.
Tata: Ma lepo je sve to, nego ćero, oči tatine, gde je on služio vojsku?
Ćera: Pa tata on već dugo živi u Švajcarskoj, tamo se ne služi vojska kao ovde...
Tata: Znači nije! Pusti ti njega ćero, gledaj ti onog Ratomira iz Doljevca, vojsku služio u Kumanovo, a da vidiš tek kakav muž, traktor Vladimirac vozi!
Kazuki Ito
Legendarni japanski sudija iz PES-a 6. Poznat po tome što na njegovim tekmama pada bar jedan, a neretko i više crvenih kartona. Kad jednom uđe u seriju, treba se potruditi da bi se meč završio s dovoljnim brojem igrača. U Srbiji je toliko popularan da se po njemu zove i jedan turnir.
Ni zori se ne raduje
Tačka na konstatovanje iznenadne mlohavosti polnog uda. Rešio je da bojkotuje apstinenciju svog nositelja na žestokom postu, lišavajući ga bilo kakvog aktivnog migoljenja u boksericama.
Smežurao se poput prestarele holivudske zvezde, ne reagujući na bilo kakav vid erotskog nadražaja, čak ni na kombo geng beng salatu visokobudžetne pornjave u sastavu rasnih crnkinja, latinki, arijevskih bledolikih dojki i brazilskih guzica.
Ništavilo.
-Čoveče, otiš'o mi kurac na prevremenu invalidsku.
-Ma, opusti se, dođe svakome, opiči ga po alternativnoj pornografiji.
-Prob'o, ništa.
-Proći će, brate, nemoj da se bedačiš.
-Ma, kakvi, ni zori se ne raduje.
-E, onda primi moje iskreno saučešće, ako te ne pozdravlja ujutru to je to, što si pamprčio, pamprčio si.
Jutarnja dilema
Česta pojava kod muških jedinki gde se svakog jutra pitate da li se ispišati k'o čovek, ili ga izdrkati k'o majmun.
Često mi se desi da se probudim sa kamenom erekcijom. Možda je to zbog snova, možda zbog manjka seksa, možda zbog moje ultrapotentnosti ili možda samo zbog toga što mi se dig'o.
Keva me još od malih nogu učila da tempiram kada ću ići wc, tj. da naviknem organizam da idem da kenjam i šoram ujutru, u to doba pred školu, tako da me ne hvata "frkica" na času. Ja evo, već treću deceniju svog života kenjam čim se probudim, osim ako ne zaboravim, a volim da šoram i kenjam u isto vreme, ništa slađe.
Problem često nastaje kada se probudim sa jebenom bejzbolkom u gaćama. (onom šuntavom, što se prodaje po ekskurzijama na Kopaoniku i Zlatiboru, ima ispisano jebeno ime mesta, tipa čajetina, i predstavlja svojevrstan suvenir, pravi komad drveta koji je simbol čitave kulture toga mesta, jebena bejzbolka)
Ustanem sedem na šolju, čekam da se iskenjam dok ne znam šta da radim spreda. Dal' da piškim ili da se igram. Najčešće bih ga tako slatko izdrkao, jer je jebeno tvrd stamen i u najboljem izdanju, ali mi se u isto vreme i mnogo piški.
Onda probam da zavučem u šolju, ali teško ide (tu ide tehnika dijagonalnog šoranja u sam vrh šolje, ima negde neka definicija o tome), onda ga izvadim pa krenem da drkam, ali jebeno mi se pripiša.
Tu nastaje najgora dilema koja me skoro svakog jutra muči. Ako se ispišam, drkanje posle toga mi neće biti toliko zabavno, a i odužiće se, a ako ga izdrkam (ako uspem, a da urin pod pritiskom ne pređe u kontraofanzivu), neću moći da se ispišam odmah posle toga, zbog nesavršenosti muškarca kao jedinke. A mnogo volim da se ispišam ujutru, onako, junački.
Sve bi to možda bilo mnogo lakše da nemam tu naviku da se iskenjam svakog jutra, a pošto sam brzi kenjač onda sam već do sada obavio taj posao, ako ne ceo, a onda barem do pola, a guza musava.
Najčešće se ispišam, pošto ipak više volim da se olakšam, a onda ako imam vremena i ne moram nigde da idem, vratim se posle 10-15 min pa odradim i to drugo.
Ne znam za vas, ali ja tako.
Sve u svemu, žene su blažene, one nikada nisu u dilemi.