Murakami je opcionalan, može biti i neki drugo precenjeno smeće.

Poenta su te ribe. One čitaju u tramvaju, i to Murakamija. One nisu kao ostala needukovana marva koja jebe majku kontrolorima i čita Kurir. One tiho pričaju, uvek lepo mirišu i ne grbe se dok sede. Ne prde i ne pišaju kao druga ljudska bića, toksine izbacuju kroz kožu jer je to više romantično. Ne prave nagle pokrete, ne nose cegere sa paradajzom i kese iz maksija i višnjice. Ne osećaju smrad baba koje sede do njih u busu. Pišu dnevnik i maštaju da ih plodi asistent Srednjovekovne književnosti. Gledaju kroz prozor kad pada sneg sa snuždenom "ko je ubio sve male kuce" facom. Uživaju u nekim dalekim predelima okružene aurom pačulija i veltšmerca. Voliš ih iako ih ne znaš, a želiš da ih znaš. Želiš da znaš o čemu čitaju, o kome sanjaju, o čemu ta krhka bića misle dok čekaju tramvaj dvojku.

Himna fudbalske reprezentacije San Marina.

Odvratan pokušaj sakaćenja divnih uspomena iz detinjstva. Naime, određeni tvrde da se Dizni trudio da u svojim crtaćima podmetne različite seksualne simbole kako bi deci od najranijeg doba usađivao bludne misli.
Ovim su se potrudili da zaprljaju najčistiji deo odrastanja, kada nam je najveća sreća bila da ujutru kad ustanemo stavimo kasetu u video, premotamo na početak i iznova i iznova gledamo Diznijeve crtaće.
Zahvaljujući Dizniju kada pomislim na detinjstvo ne setim se teškog vremena, inflacije, ratova, već Snežane i Pepeljuge, vila i prinčeva.
Stoga, Disney subliminal messages su plod bolesne mašte još bolesnijih ljudi koji pokušavaju da svojim pričama, koje su "itekako potkrepljene dokazima" uruše temelj onog najboljeg i najnevinijeg u nama.

Proces koji traje već više decenija. Funkcioniše tako što se uređaji na kojima se filmovi (izuzetak je Avatar) gledaju sve više smanjuju.