Ribe koje čitaju Murakamija u tramvaju
Murakami je opcionalan, može biti i neki drugo precenjeno smeće.
Poenta su te ribe. One čitaju u tramvaju, i to Murakamija. One nisu kao ostala needukovana marva koja jebe majku kontrolorima i čita Kurir. One tiho pričaju, uvek lepo mirišu i ne grbe se dok sede. Ne prde i ne pišaju kao druga ljudska bića, toksine izbacuju kroz kožu jer je to više romantično. Ne prave nagle pokrete, ne nose cegere sa paradajzom i kese iz maksija i višnjice. Ne osećaju smrad baba koje sede do njih u busu. Pišu dnevnik i maštaju da ih plodi asistent Srednjovekovne književnosti. Gledaju kroz prozor kad pada sneg sa snuždenom "ko je ubio sve male kuce" facom. Uživaju u nekim dalekim predelima okružene aurom pačulija i veltšmerca. Voliš ih iako ih ne znaš, a želiš da ih znaš. Želiš da znaš o čemu čitaju, o kome sanjaju, o čemu ta krhka bića misle dok čekaju tramvaj dvojku.
"Jebote, iskenjaću govno težine novorođenčeta kada stignem kući"
fatalni fetus · 20. nov 2012.
