Svako je imao bar jednog. Ili ako nije tek će ga imati.

Можда сам луцкаста и живим у неком свом свету, али чини ми се да је ово стање у које сам једноставно упала. Због њега пишем ћирилицом, иако се једва сналазим. Због њега сам отворила профил на Вукајлији. Због њега сам почела да пратим фудбал. Због њега не одем на време у кревет, само да бих читала његове коментаре, дефиниције, постове на форуму...

Иако не знам како изгледа, ипак осетим неке лептириће у стомаку кад год угледам његов ник на екрану. Пожелим да сам ту поред њега, да му видим израз лица док чита, пише, дефинише, свађа се са људима по сајту. Чини ми се да бих могла до краја живота да будем с њим, само зато што је интересантна личност, па може да има дрвену ногу, вештачки кук или неку неизлечиву болест( ДАЛЕКО БИЛО) физички изглед ми можда по први пут у животу није на првом месту. Иако он мисли да сам ја некакав трол, или шта већ, желим да му поручим да сам само једна обична, нормална девојка, која се заљубила, и не видим шта је ту страшно... Можда је мало луцкасто што је то овако, преко интернета, али побогу! Живимо у таквом времену, и мислим да то полако постаје нормална појава. Надам се само да ме нећеш мрзети после овога што сам написала, претрпећу огроман блам, (свесна сам тога у потпуности) кад људи прочитају ово, али било је јаче од мене. Извини, и мојим те да ме не игноришеш после овог текста. А на кога мислим, види се јасно по мом надимку на Вукајлији.

Večito pitanje koje devojke postavljaju same sebi pre izlaska. Ma, mogu granate da padaju, tenkovi da prolaze tik pored njih, zemlja da se razdvaja na pola, njima to u tom trenutku nije bitno, bitne su štikle. Onda kreću dogovaranja, da li se nose štikle, ako se ne nose, zašto se ne nose, ako se nose, zašto se nose. Ako samo jedna u društvu želi da ih obuje, neće to uraditi, jer ne želi da se izdvaja. Ako samo jedna neće da ih nosi, obuće ih, jer opet, ne želi da se izdvaja. Jer... Žene znaju zašto.

Када укључиш светло у ходнику, а искључиш у соби и тако намамиш комарце у ходник.

Najveći strah u Srba.
Srbi se plaše promaje vise nego dušmana, kolere ili političara. I na najmanje strujanje vazduha u prostoriji skaču kao opareni i sklanjaju se sa promaje ili zatvaraju vrata ili prozor. Oni dobrovoljno pristaju da klime i ventilatori duvaju direktno u njih, ali kada je promaja u pitanju to je druga priča. Od detinjstva nas plaše nečim sto nazivaju facijalis. Čak nam i demonstriraju kako će nam se lice ukočiti i kako ćemo izgledati strašno. Prete nam i upalom ušiju, mozga, ukočenjem mišića, oduzimanjem delova tela. Kud promaja okom, tud mi skokom. Mrdne li se malo zavesa na 40 stepeni i dune li kroz kuću, nastaje opšta pometnja, veća nego da je tu zavesu pomerio masovni ubica koji se iza nje sakrio u nameri da nas sve istranžira.

Mesto na kojem možete da kažete sve što vas je mučilo, a niste imali para za psihijatra.

Kada je među vama stvarno sve gotovo, raskid pao pre 2 godine, ne čujete se, ne vidite. Ali, ne prođe dan da se ne setiš nečega što ste zajedno proživeli, i vremenom se sećaš cele veze od a do š. Tada shvatiš da ti se život pretvorio u sranje, da si sa njim/njom tako uživao, a ipak si našao/la mnoge mane koje su direktno ili indirektno doprinele kraju. E tada ti je batice vrhunac ljubavi, tada znaš da stvarno voliš nekoga.