Život preko grane
А, није лако, брале мој, немој нико да те лаже. Јесте све: и 'ладно и врућина и стандард и уређена држава, али нешто фали. Тојест, фали много, ствари за које ниси ни сањао да могу да недостају. Овако то иде, немој да буде да ниси знао:
Дошао си у иностранство, побегао, спасао се, еј бре, само нек је главе на раменима! Срећан си и не можеш да верујеш да кад на семафору притиснеш дугме за пешаке, заиста и буде зелено ускоро, у парку клупе и канте за смеће све у комаду и редовно одржаване, а на излетишту у дивљини стоји исправан роштиљ спреман за употребу! А улице чисте, ни пластична кеса да пролети кад дуне устока, стално иду неки комуналци и брискају, гладе, трљају и гланцају. Администрација - милина, канцеларије осветљене, сви насмејани и предусретљиви, просто им дође драго што треба нешто да ти помогну, а ти не мораш да их подмитиш. Градски превоз тачан у минут, ако, пак, возиш, сигнализација је перфектна, нико те не зауставља осим ако направиш прекршај или је петак вече па су затворили рандом улицу да одраде алко-тест. Ти не верујеш, живиш бајку, штипаш се за образе, па и посао си нашао, језик ти добро иде, коначно те кренуло, батице! Изнајмио си гајбу, фрижидер је пун лименки пива и шкотских вискија, купио си комп и инсталирао нет, улетео си у полован ауто у екстра стању! Кући јављаш да ти се снови полако остварују, и да не можеш да верујеш колико си времена изгубио у пропалој Србији, саветујеш свима да се што пре отисну у бели свет! Упознајеш колеге домороце који су тако пажљиви, учтиви и културни, 'Бечка школа' у пракси. Са тобом ради девојка која се презива на ''ић'' и док покушаваш да се представиш, она ти говори да је рођена ту, да не говори српски и да веома жури на састанак. Теби пролети кроз главу да је сигурно нека наша покондирена тиква, и ако ти којим случајем пође за руком да је одведеш у кревет, трсио би је 3 сата без престанка, чисто из ината, док би све време мислио на брчине Вука Караџића и његову дрвену штулу, како би одложио ејакулацију.
Онда схватиш да ти недостаје неко наш, ко је у сличној позицији, да мало размените искуства и да ти каже где има 'Дон кафа' да се купи, јер ти 'Нес' одувек помало иде на ганглије. И ту упознаш пар ликова и неколико младих парова сличних година, и они су се фино снашли, лепо се живи, неки чак нису били у завичају по 3 године, нити им пада напамет! Ти ипак мислиш да је то мало превише, сва ти је фамилија тамо, и сви ортаци и бивше рибе, и најбољи бурек, и најбољи јогурт, и кевина сарма, и ћалетово прасе печено на виновој лози, и све тако нешто, али потиснеш све то, јер правиш каријеру и крећеш од нуле, имаш перспективу и може само да ти буде боље!
Док си се окренуо, прошло је годину дана, ситуирао си се, чак си и кући послао 300 еврића, велики су расходи, али опет остане. Петак је, славиш годишњицу у дијаспори, сам у свом студију (читај: гарсоњера од 17 квм) уз песме са тјуба и чашицу Балантајна, којег си купио још пре 6 месеци, схватиш да си обишао град и околину уздуж и попреко, да коментари на фејсу алудирају да смараш са сликама и статусима о свом успеху, и да ти је, искрено, социјални живот раван нули. Ови овдашњи су други свет, другачије се зезају, немате заједничке теме, а пробао си, није да ниси, и сад жалиш за ловом коју си стуцао са њима у пабу, плаћајући сам себи пиће. Изашао би мало у клуб, у орману су исте оне ствари који си донео, капираш да користиш само одећу за посао и мајице за спавање. Листа контаката у мобилном да се пребројати на прсте и вероватно сви већ спроводе своје планове за викенд у дело, а и ако би код некога отишао - ниси се најавио. Стучеш целу флашу вискија и отвориш лименку пива којој је давно истекао рок, а на тјубу сад пичи Шабанова ''С намером дођох у велики град'' и питаш се одакле знаш ту песму, ти: рокер, ерудита, европејац и интелектуалац, а овамо те стеже у грлу да једва дишеш. Хваташ се за телефон, није те брига шта кошта, кева се јавља и ти спушташ, јер не можеш да говориш од ридања. Зовеш бившу рибу са којом си провео 4 године, она те најбоње зна и њен бураз ти говори да се она удала пре 3 месеца и да чека бебу, и да је већ касно, а он мора да учи. И зовеш најбоље другове на мобилни, они те не чују, један је у кафани, други на фудбалу, трећи у позоришту, нико не може да разговара сада, а и шта, који мој, хоћеш, па теби је бар добро, зар не?
Не знаш баш кад си заспао, светло је остало упаљено, мамуран си целе суботе, лупаш себи шамаре пред огледалом и киван си због тренутка слабости. Ипак решаваш да сутра одеш у нашу цркву, јер Коло српских сестара спрема ручак, а ти си жељан нечег чорбастог. И тамо сви знају ко си ти, али се чуде откуд ту, па сам си рекао да си атеиста, шта сад? Палиш свеће за здравље и за мртве, мирис тамјана те враћа у детињство, прожима те неки чудан осећај. После службе, седиш сам за столом, симпатичне су ти оне бакице што спремају пилећу чорбу и мешају салату рукама, лепо си ручао и залио ''Књаз-Милошем''. У повратку кући пада одлука да идеш на дужи одмор у Србију, и док калкулишеш колико то може да те кошта, схваташ да нећеш то себи моћи да приуштиш, јер си до гуше у кредитима, одмора немаш јер радиш на уговор, а ни трошкови пута и поклона нису занемарљиви.
Одједном ти пуца пред очима да су ти јаја у процепу и да ништа више није сјајно, ако је икада и било. Од својих си се отуђио, а да се овде ниси асимилирао и не знаш да ли би остао или би се вратио, ништа више не знаш. И временом, материјално стојиш далеко боље, а духовно си скоро банкротирао, и сваки даљи корак је све тежи и неизвеснији и не усуђујеш се да ишта промениш, јер може бити само на горе. Да бар ниси ни долазио овамо, али би и онда свакако кукао, јер ни кући никако да крене на боље. Па да, али си кући, свој међу својима, јок, ајде сад сви да запалимо преко!
Од тамо те бодре да си паметно урадио што си отишао, док ти њима говориш да не напуштају земљу нипошто и не разумете се, јер је трава увек зеленија са оне друге стране.
Данас си опет обукао кошуљу за посао, користио исти јавни превоз, купио дужи еспресо за понети, стигао на посао и отвориo вести из Отаџбине. Одсутно си погледао према небу и препознао авио-превозника који вози у завичај. Усресређујеш се на посао.
А земаљски дани теку...
Šiptarska sperma
Антипод румунској сперми. Кибела међ ејакулатима, густа ко боза и ванила пудинг, нероткиња осморке да роди.
фертилност овог божанског цеђа славно је описана међ народним умотворинама
Када Шефкет на чернозем сверши
баобаби васколики ничу
Povratak kući ili ... “engleskinjino” dupe u šakama
Povratak u zavičaj posle dužeg odsustva je uznemiravajuće iskustvo i pomalo liči na buđenje iz duge kome.
Postoje tri stvari koje kao običan čovek nikada ne možete uraditi: ne možete da zajebete provajdera mobilne telefonije, ne možete sebe učiniti “vidljivijim” za lepe žene i konobare sve dok one/oni ne odluče da vas “ugledaju” i nikada se ne možete ponovo vratiti kući. Prve dve stvari ne mogu da objasnim a za treću mislim da znam objašnjenje. Jednostavno, ili ste otišli ili niste. Što se povrataka tiče ili se sa vama vrati samo deo vas ili vam se učini da ste promašili mesto, iako navigator kaže da ste baš tu gde želite da budete. Svejedno, osećaj da se niste vratili kući i “da to nije to” vas ne napušta.
Da bi izdaleka stigli kući sve što treba da uradite je da više verujete navigatoru nego svojim očima. Posle toga zajebite navigator i vratite se svojim čulima. Ima razloga i potrebe za tim jer kretanje zavičajnim gradom najviše liči na ponovno učenje hodanja ... i govora. Da, zablokirao sam u farbari, hteo sam da kupim ... kako se zvaše ... ono čime se popunjavaju rupe i neravnine na zidu ... “Glet masa!” kao EUREKA viknu prodavac. E to, baš to. Kupih jebenu glet masu.
Grad je urbano transformisan ali ne i ljudi. Doduše oni jesu metamorfozirali i “prebacili se” u starija tela, ali su u suštini ostali isti. Gledajući ljude nisam imao utisak nikakvog napretka, jednostavno “pronašao” sam ih u onim istim problemima u kojima sam ih i “ostavio”. Kao da godinama nose istu anakondu oko vrata i nikako da je se reše.
Na kraju sam zaključio da je najzanimljivija stvar koja im se dešava povremeno ispadanje po kojeg zuba, a da vrhuncem zabave smatraju – neodlazak kod zubara, pa onda jedni drugima pokazuju unutrašnjost usta i satima razglabaju o tome kome je teže u životu. Takođe sam primetio i to da broj zuba utiče na sposobnost konzumiranja alkohola, što manje zuba = više alkohola.
Neizbežno, sreo sam drage i stare drugove. Poželeo sam da popričam sa njima o svemu ali je taj entuzijazam brzo iščezao kada je počelo prepričavanje dana kada sam obema rukama obuhvatio malu zadnjicu “engleskinje” i da me jedino po tome pamte. Isti ti drugari su tada mislili da sam to uradio zbog opklade, “engleskinja” je tvrdila da sam se “dokazivao”, a ja sam znao da sam to uradio zato što sam ŽELEO da je opipam. Zanimljivo je da moji drugari i danas misle da sam to uradio zbog opklade. Nažalost ne znam gde “engleskinja” živi danas i šta ona misli o “obuhvatanju” njene čudesne guze.
Izbacivanja iz škole su me spasili, ko drugi nego, profesori fizike i hemije. Kasnije sam morao da im detaljno objasnim kakav je bio osećaj držati “engleskinjino” dupe u šakama. Zanimalo ih, šta ćeš.
Povratak kući ili ...? Pa šta da vam kažem, sve su to samo uspomene, a njih ionako nosite sa sobom kud god da pođete.
