Dve najveće i najvažnije istine za svakog muškarca.
Takođe, rečenica koju će bilo koji muškarac reći samo i samo drugom muškarcu, kao neku vrstu mantre za uspeh ili kao "reklamu", bez želje za podjebavanjem.

Dve bitne stvari koje se rečenicom zaključuju vezane su za izgled (iako se spominje samo obuća, to jest cipele) i seksualnu "moć".

Naime, veoma je bitno da je svaki muškarac sređen. Kada se kaže sređen tu se ne misli striktno na odelo, kravatu i ceo taj "protokolarni" način oblačenja, već se misli na urednost, čistoću i skladnost odeće koju imamo na sebi. I da, veoma je bitno da obuća (cipele, patike) budu potpuno čiste, bez mrlja, fleka (jest' da je to teško po našim ulicama, ali šta da se radi). Čak i ako leti muškarac obuje papuče ili sandale, one moraju biti održavane, a i nokti moraju biti potkresani i čisti (jes' da ima raznih fetišista, ali dugi nokti na nogama i "krem" ispod njih baš nisu neki poseban afrodizijak).

Što se tvrdog kardana tiče, nije tu u pitanju reprezentativni primerak ok 25 santima, ili primerak kome je obim bejzbol balice. Jer, šta vredi ako je vršnjak polovinu vremena koje se nalazi van gaća neupotrebljiv? Šta će kojoj dami nešto polumlitravo?

Kada se kaže tvrd, to znači da dug vremenski period ostane u "borbenom" stanju, da ostane izdržljiv, da ne poklekne posle nekoliko minuta, da se suzdrži od prevremene paljbe i da posle vrhunca ne poklekne skroz, već da se posle par minuta "vrati u ring" i nastavi započeto.

Zaključak:
- možda ne nosite svečano odelo, ali znate kako da se lepo, uredno i skladno obučete = nešto ćete da odvojite tog petka u gradu;

- možda vam "umetničko" ime nije Long John Silver, ali imate elana za četu vojnika koji mesec dana nisu videli žensko = druženje sa mladom (ili starijom - ko voli) damom će se sigurno nastaviti.

Grad koji ima više kružnih tokova nego Beograd opština...

Реченица коју нам говоре сви професори мате, физике, хемије, енглеског... Пошто су предавали нека шпанска села сада нас питају шта нам није јасно, као објасниће они, а у ствари знају да нико није у стању да пита било шта пошто су сви у шоку. То се више каже ради реда, нико никада неће опет објаснити.

За Србе, земља у којој апсолутно ништа не ваља - власт, опозиција, животни стандард, инфраструктура, школски систем, тајкуни, криминалци. Једино што вреди јесу спортисти и спортски успеси за које сви живе и које прате са невероватном харизмом.
За странце, Србија је земља феномен. У Србији су људи од 1389. доживели више ратова него преступних година. Инфраструктура се сруши пре него што успе да буде изграђена и опет се иде даље. Наше музичаре готово да не слушају, али у јулу и августу пола Европе дође све скупа са својим музичарима на Егзит, Гучу и Бир фест.
Упркос томе што у последњих двадесет година фудбалски клубови служе за поправљање гол-разлике, кад год постоји прилика, стадиони су пуни, горе и импресионирају цео свет.
Спортисти су већ посебна прича. Са својих пар милиона становника, Срби редовно објашњавају неке ствари онима са Запада. Кошаркаши добијају Американце у сред њихове Америке. Након неколико слабијих година, долази сребро на ЕП-у, са све Костом Перовићем у екипи. Одбојкаши већ двадесет година доминирају. Други мењају тимове, селекторе, позивају странце, али не вреди. Где год оде, Србија је у врху, било да су у тиму биле легенде, Вања, Никола, Квиско, Герић и остали или клинци попут Митића и Старовића. Слично је и са одбојкашицама.
Посебна прича су ватерполисти и тенисери.Тенисери су тренирајући у празним базенима напредовали, а данас су у врху светског тениса. Узимају титуле где стигну и терају остатак света да се озбиљно запита шта то Срби имају, а они не. Па једна Америка, неких 50-ак пута већа од нас не може да избаци тенисера у првих 15, а ми их имамо тројицу.
Ватерполисти су већ феномен. Да ли због тога што су им тенисери заузели базен, не знам, али они већ по правилу немају где да тренирају. Иду по комшијским земљама, спремају се, а онда оду на такмичење и почисте све. И доведу остатак света до тога да стави прст на чело и запита се шта ови имају у себи, па без мора и базена у држави деценијама деру све остале као волове у купусу.
И онда дођемо до оне чувене урбане легенде, која се протеклих месеци провлачи кроз медије, што електронске, што штампане. Србин је: најбољи тенисер света, најбољи одбрамбени фудбалер света, најбољи кошаркаш Европе, најбољи одбојкаш Европе, најбољи ватерполиста света. Да не помињемо ко је измислио струју, добио Нобела за књижевност, усавршио телефонске везе крајем 19.века. И како све то?
Па, једноставно, сви су Срби, другог разлога нема!

Lik koji na bazenu, dok svi ortaci normalno snimaju ribe, komentariše muškarce i uporno tvrdi da nije gej.

Устанеш у 7 сати како би одгледао Витеза Коју. Боли те паче за све, знаш да кад упалиш Тв нећеш гледати Тадића како сере, педере како се балаве и Ивана Ивановића како једе говна. Баба ти испржи кајгану..уфф како је тад кајгана добра била. Одеш до продавнице и за 5 динара купиш десетак турбо жваки, са којима правиш ненормално велике балоне. Ако је субота, у 10 сати укључиш Пинк и гледаш Бадија, пса кошаркаша. Заврши се Бади, а ти одеш код ортака да се играш кликерима, узмеш му два стакленца, ал изгубиш мермерца, ал нема везе, прошле недеље си му узео нафталинца. Онда одете код комшије и крадете му трешње, умажеш се као свиња, одеш кући, кева ти опали два три шамара јер ниси био кући кад је долазила тетка коју ниси видео две године. Укључиш РТС 1, одгледаш Срлета и Пајчета или Штрумфове, зависно од тога који је дан био. У пола 8 одгледаш Лаку ноћ децо, истушираш се и легнеш да спаваш.