Израз којим се може описати колико сте гладни.

Upasti mu u reč.

Onaj sa većom glavom.

Materijal od kojeg marinac u američkom filmu napravi bombu.

Ona koju ispovrtiš iz atavističkog sloja malog mozga u kom obitavaju arhetipske stvari, psovka koja se ne koristi u svakodnevnom životu, koju jednog prepodneva, na turističkom brodiću kojim na seminaru obilaziš Azurnu obalu, citiraš na pitanje uglađenog Šveđanina koji tako putujući po svetu prikuplja sočne psovke, i koji, kad mu izgovoriš pa prevedeš na engleski "Krv ti jebem", odmahne rukom i kaže "Da, to je kežual... imaš li nešto jače?" Onda staneš, prebaciš program na arhetipski mod, i izgovoriš psovku. On trepće okicama. Prevedeš psovku. A onda on razrogači oči, pokrije lice rukama i počne da vrišti: "Oh my God, this is fucking unbeleavable!!!"

List toalet papira, koji, za svaki slučaj, provučemo između guzova posle brisanja, čisto da proverimo da je posao obavljen temeljno i nema neželjene zaostavštine...

Kada ti i poslije mjesec dana radi propagandni upaljač.

Prilika da učenici ogluve i ostanu bez glasa. Za nastavnike je to prilika da dobiju nervni slom i nešto para.
Najčešće izgleda ovako:
7:00- Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata.
Pola sata kasnije sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj rodbini.
8:00- Vozač se konačno smiluje i krene usput puštajući turbo folk i svi skaču na noge.
Nastavnici prvih deset minuta (u najboljem slučaju) vrište na učenike da sednu na svoja mesta, ali onda vide da od toga nema vajde.
U nekom momentu neko kreće da jede pa su svi gladni, kreće razmena maminih pita itd.
Kada su završeni svi obilasci manastira, pećina i kuća za taj dan kreće se prema hotelu.
U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre jedno tri meseca. Do sobe (koja je na 8 spratu) se može stići jedino stepenicama jer je lift, naravno, pokvaren.
Kada su svi miševi, zmije i bubašvabe izbačeni iz sobe ide se na večeru. Za večeru obično ima salata sa paukom, živo meso i hladni pomfrit.
Pripreme za diskoteku traju satima. Devojčice izgledaju kao da su plivale u puderu i nešto su porasle. Dečake nije briga na šta liče, svakako će do kraja večeri ostati bez odeće.
Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima , skakanje sa terasa i muvanje. Spava se najduže dva sata.
Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ne znaju gde su i spavaju u autobusu.
Kada je autobus blizu škole počinje mahanje nesrećnim prolaznicima koji se pitaju iz koje ludare su ovi izašli.
Kući se spava jos tri dana.

Linija gradskog prevoza Beograd, putanja Jerković-Dorćol.
Večito puna, smrljiva. "Sedišta" polomljena sa ekserima koji vire na sve strane sa ciljem da pocepaju čarapu ili farmerke. Vozači, za koje kruže mitovi da voze po kazni, jer je put strm, krivudav sa milionima semafora i obaveznih cigana koji se lagano kreću od Marinkove Bare ka Kalenić pijaci u nadi da će da uvale robu. Mladi ljudi ne obraćaju pažnju na penzionere koji čekaju da ustanu, ili su jednostavno bezobrazno dišu za vrat kako biste im ustupili mesto. Ide često, što je dobro, ali retko koji majstor hoće da vas sačeka kada trčite da biste ušli. Ide cestom i otkida retrovizore kao znak odmazde, jer je 26. kralj svih prevoza. Deca plaču, deca pevaju, i na sve to uđe po neki muzikant koji na +300 svira "Polomiću čaše od kristala". Padanje u 26. je česta pojava. Krađa novčanika još češća. Brže se stigne od Jerkovića do Vuka, nego od Vuka do pravnog. Retko kad uđe kontrola, a i kad uđe, ne mrači puno jer su gagnsteri iz 26. jako zajebani tipovi.

Прилошка одредба за место. Ако чујете да спомињу ову птицу више од 3 пута дневно, ви сте у Црној Гори.