Nebo je granica

Заробљен си, а живиш у илузији. Илузија слободе. Ограничен временом. Људи. Везан за њих и кад би да побегнеш. Посао. Зависиш од рада. Сам или у групи – слободан? Ниси. Слободан да делаш? Слободан да пресуђујеш? Слободан да бираш? Да ствараш? Да мењаш? Слободан? Не. Ниси.

Бог. Судбина. Апсурд. Ти.

Ако би да бираш - бираш између понуђеног.
Зар је слобода бирати између црног и белог када постоји и сиво, плаво, зелено, црвено...? Зар је слобода да пресуђујеш када судиш по већ написаним или не, понуђеним законима које ниси ти створио већ су ти наметнути.

Слободан да мењаш? Једино себе. Да. Али и ту промену вршиш по понуђеним калупима, јер једино за њих знаш. И када си посебан, део си групе - оних посебних.
Једино си слободан да ствараш - али, опет, и ту си ипак ограничен - генима.

Да, небо је граница.

+47

Komentari