Brižan kao političar pred izbore
Kada kod nekoga primetimo izrazitu brižnost ili interesovanje za nas i naše probleme, a znamo da je ispod svega toga samo potreba da nas iskorsisti da bi došao do svog cilja.
1.
-I tako, poštovane dame i gospodo, ja neću dozvoliti siromaštvo i oskudevanje u bilo čemu u vašim domovima. Ja neću dozvoliti da vaši problemi ostanu nerešeni. Ja sam tu da pružim ruku. Samo zaokružite br n sutra i novo doba počinje. Bolje za nas, za našu decu, babe i dede itd...
2.
-Ljubavi, ti znaš da te ja volim.
-Da. I?
-I jako ti je lepa ta nova bela majica. Kao i ta trenerka. Deluješ vrlo privlačno. Čak i bez šminke.
-Odfakaj, znam šta hoćeš. Sad si brižan kao političar pred izbore. E, ne dam !
Ljudi koji idu na more u septembru
Ne može se tvrditi da nisu uspeli, ali ljudi koje je život ipak donekle izigrao. Sećaju se Hvara i Opatije iz nekih lepših vremena, dok danas kao sredovečni pripadnici srednje siromašne klase jedu sebi živce jer na more ne mogu kao sav normalan svet u junu ili julu. Lice Dragiše Popadića. Strepi za posao iz kog ne može pošteno da se živi, trpeći pridike supruge kako je nesposoban, zašto on nije kad su drugi mogli, udala sam se za tebe a toliko sam u životu mogla postići..I tako u krug iz godine u godinu. Nesrećni jer ne mogu u Španiju, a opet zahvalni jer mogu na bilo kakvo more.
Bira septembar jer tek tada može da dobije godišnji, a špic sezone je gotov tako da je ugostiteljska ponuda dosta jeftinija. Tada pakuje ženu i dvoje dece, i uplaćuje deset dana krvavo i prekovremeno zaradjenog polu-pansiona u Čanju, gde jede pečene paprike na praznoj plaži sa golišavom decom, koja vijaju niveinu veliku plavu loptu iz '89., i ženom u jednodelnom crno-belom kupaćem kostimu na pruge. U boljem slučaju, pašće neka Bugarija.
Tih deset dana ne čita novine kako mu vesti ne bi kvarile bar to malo užitka.
Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето