Izvini što je sredina moje rečenice prekinula početak tvoje
Neprevaziđeno nenadjebiv poklopac za ljude koji se lakoverno usude da vam upadnu u reč.
Malaga
Ma лагаааано. Ништа нервоза, све је под контрoлом - убо си сигурицу, плажа, чке, сунцобранчићи и ти курци, оранђина оранжбад, *литар вина миа бела ћићолина*. Само опуштено, ствар је проста к'о пасуљ - завали се к'о цар у дебели хлад и пусти боранију да се гризе, ти си ионако прерастао дечије игре.
Пика се ревијала, излазиш један на један, господ бог твој је играч вишка.
- Ух, ух, јебено је ово, у доброј су форми, јеси сигуран?
- Чуј ти њега... Зицер је то, малага брат мој, нема да бринеш, има да улети к'о Рој Кин у тетиве.
- А шта знам... Ако не прође ово оде мени каско, жена ме депортиво ла коруња из куће, после треба да ваљадолид по сокацима за леба... Нема шансе да зајебе?
- Мааајорка бре сине, нема да омане, сто посто улази. Проверено.
Spaliti Jevreje
Променити евре у мењачници.
- Ај само стани код овог знака да спалим Јевреје, минут један.
- Шта да урадиш?!
Uvreda za novčanik
Bilo koja sitnija novčanica. Manja od crvene.
- Kevo, daj neki dinar.
- Evo ti 200 dinara, dosta ti je.
- U bre kevo, pa to je uvreda za novčanik.
- Za koji bre novčanik, majke ti, pa i nemaš ga.
- Pa normalno da ga nemam. Celog života me učiš da budem dobar i nikog ne vređam!
Ko se dima ne nadimi ni vatrom se ne ogrije
Repetito est mater studiorum što bi rekli pogani Latini. Nema dobra dok ne zagrzieš muški i ne puštaš dok rezultat ne dođe. U programu života nebrojeno puta ulaziš i izlaziš dok ne krene. Jednostavno , bilo šta da radiš moraš skupiti određeno iskustvo da bi prešao neki nivo. Na kraju, eno ti Neše Sline, šta uradi od života, a da ti ne možeš. Nisi pokušao druže.
Odustajanje kao neprijatelj ljudskog roda mora biti izbačeno iz upotrebe od strane junačke maksime „ ne jebe lijep nego uporan“. Pa čak i kad ne uspiješ nakon milion pokušaja , sudbina će naći način da ti nagradi trud na nekom drugom mjestu.
Izlazim nasmijan iz „Bonela“ i kroz zadovoljan osmjeh pjevušim „Saki Saki Sale kupi mi sandale“ dok gledam novu akviziciju na mojim stopalima kako mi namiguju Bemine cipele od 64 konvertibilne marke i u tom trenutku presječe me ljupka faca žene koja mi je strah od odbijanja dovela u stanje gej aktiviste na saboru Krajiške pjesme u Drvaru, praviću se da je ne vidim ipak sam joj bio nebitan poput Brakusove emisije, nece skontati ...
-Ljubo, Ljubo! Zar me ne prepoznaješ, stani ej, to sam ja, Milijana!
-Mrš! Odabi oda me.
-'Aj bolan Ljubo, nemoj biti na kraj srca, nije sve tako crno.
-Kojeg srca, aždajo, srce si mi pojela uz kavu umjesto ratluka. I nije sve crno, naravno da nije, vidiš da se na meni vijori plava košulja k'o dres Lacija na Fernandu Koutu. Postao sam upravnik pošte i sad me zovu Ljupče, od milošte. Aaaa nije Ljubo više na šalteru...
-Svaka čast, drago mi je zbog tebe baš.
-Ne seri nije ti drago, boli te pička za mnom. Znaš da sam zbog tebe pokušao izvršiti samoubistvo pečatom, svu sam glavu izraubov'o, i sad imam ožiljke po glavi piše 70267 ZADNJA POŠTA BARAĆI. Jedva sam preživio kad si se poigrala sa mnom, pjesmu sam ti napis'o bio. Kravo jedna.
-Nemoj me vrijeđati, nisam to zaslužila, i kakvu pjesmu nedilje ti?
-Finu, u tri strofe, sve se rimuje, i sad je držim u fioci kad god mi je teško pročitam da vidim da može gore uvijek.
-Pa dobro, vidim preživio si, hehe.
-Jesam, i to Mileva mi donoslila krompirušu, na kockice krompir rezan, u med se stvara.
-A ko je Mileva, eto vidiš da si se snašao, nadam se da je bolja od mene, da te utješila.
-Nebitno ko je, bolje od tebe poljevalo za pitu pravi, a u svemu ste iste, i ona me sjebala načisto, postao sam alkoholičar, nisam za gaće na guzici imao koliko me sjebala. Pitu nisam mogao prežaliti.
-Ajooj pa nije valjda, a nisi ti alkoholičar ti si boem, to je nešto drugo.
-Srećo, boem se ne upišava u gaće koje nema, bio sam na dnu.
-Pa dobro, izvukao si se, oprem dobro.
-Jesam, našao sam Miru, mala k'o violina, ekonomiju završava, radi tu u kafani kod Brzog, neće bude roditeljima na teretu. Skačem na nju ko Adam Mališ, u dvije serije po 45 minuta, nekad i u sudijsku nadoknadu uđem. Šta je, ne vjeruješ? Skačem skačem. A ti kako si?
- A tebe kao interesuje?
-Tako sam odgojen , da brinem za druge.
- Pa dobro ni meni ne cvjetaju ruže, znaš bila sam...
- Zapravo ne interesuje me, ali nastavi pokušavati, ko se dimom ne nadimi ni vatrom se ne ogrije, aj dug ti uz put...
Spustiti plugove
Termin potekao od visprenosti našeg seljaka ogledanoj u još jednoj praktičnoj izreci „nema gazde bez duboke brazde“. Ključ uspjeha za prosječnog čovjeka leži u zen posvećenosti, upornosti Đenara Gatuza dok juri cjevanicu protivničke „desetke“, posjedovanju pancira za metke surove okoline, spremnosti na maratonsku trku. Ponekad, poslije sedme pive, u izmaglici vidim brkatog profesora književnosti koji govori : „Da bi stigao do vrha, moraš kopati do dna“. I tako je to u književnosti, uzgoju tovne piladi, fudbalu, iskanju pičke, dobijanju građevinske dozvole, ma, u svemu. Osim u javnim preduzećima, tamo te boli kurac.
Ko to na vrijeme skonta i spusti plugove pa zaore, iz duboka, muški, možda nešto i bude od njega.
Poratne su godine, kuća zakrpljena taman toliko da nam divljač ne ulazi nepozvana, i već se gleda na neizvjesnu sutrašnjicu dok u zagrijanoj sobici sa tranzistora Zoka Kulina troši svoje glasne žice pjevajući o strasnoj ljubavi sa Garom...
-Djeco, uspjeli smo da se nekako pokrijemo, sad je vrijeme da živimo k'o ljudi, i da zadovoljimo osnovnu potrebu, a to je da nabavimo televizor... Dogovorio sam sa bratom iz Srbije da pošalje, kakav takav, samo da može heklanje na njega , o daljinskom ne sanjajte. Stiže sutra autobusom, preko mog čovjeka od povjerenja. Iako ja mislim da nije vrijedno gledanja poslije Riste Đoge. Snađite se za antenu.
Danima sam njuškao sa bratom po smetljištima, minskim poljima... Dok nam ključ 13 nije našao antenu u drugom naselju, televizor je stajao kao osuđenik, a onda...
Ja i brat smo bili zaduženi za okretanje, što je pored živog dida i ćaće sa posljedicama ranjavanja bila itekakva počast.
-Momci idite na balkon, i nosajte, a mi ćemo vikati...
Nosali mi k'o litiju, tamo amo , kad...
-OPOPOPOPOPOP, USPORI USPORI, K'O DA MALO IMA, VRATI POLAKO, POLAAAAAAKO, POLAKJEBOTBOGMAJKU!
Paf, nestade struje, i vanjskog svijetla, otrese brat sa balkona, jeknu k'o ovca...
A JEBEM TI SUNCE I RESTRIKCIJE I STRUJU I TESLU U TRI PIČKE MATERINE PA ŠTA JE OVO DA SE DVA SATA NE MOGU SASTAVITI NORMALNO, JE L' DOBRO MALI?
-Jeste, samo ruku slomio, i ugruvao se.
-Dobro , vodi ga Čedi Kostolomcu nek namješta, a ti se vrati da namještaš kad dođe struja.
Došla struja, antenu smo postavili na šipku od tri metra, opet ja na balkon...
-OPOPOPOP, EVO NEČEGA, VRATI VRATI, OPOPOP, DOBRAAAA! KURAC DOBRA, OVO BALIJSKI, PRODUŽUJ ANTENU, NAŠA MORA BITI IZNAD.
Gurno sam u onu šipku šprulju za trešenje šljiva, sad je do riblje kosti bilo nepunih desetak metara, nosim ja nju , nosi ona mene, nikud upraviti sa njom, ruke bole kako nisu poslije najboljeg drkačkog maratona. Previja se na sve strane, ne može se ustabiliti, drži ne daj...
-Dide, komšija Mitar, kaže da ima dva kanala, znam da si u svađi oko međe, ali moraš ispregovarati da stavimo antenu na njegovu kuću, ovako više ne vrijedi.
Nakon dugih pregovora i litra rakije, dogovorili smo da se postavi antena, međa je ostala netaknuta, što je smatrano izuzetnim uspjehom...
-Ženo, umoran sam od pregovora i namještanja antene a sad mi kreće „Cvrčak na sat“, ponesi mi onu kištru pive da spustim plugove da idem u pičku materinu, više me ništa ne pitajte, samo sakrijete oružje,oni ajforci odaju ako pripucamo opkoliće me pjanog pa zaplijeniti. Natopiću se k'o urmašice.
Rokaj Roca
„Sve je u životu prolazno, moj druže“- stihovi Tome Zdravkovića koji su nenadano označili sudbinu jednog od najpopularnijih krajiških sastava, Krajiških Rolingstonsa, Žare i Gocija. Nekada je ovaj dvojac prašio i uveseljavao široki auditotrijum, da se izrazim ko voditeljka televizije s a nacionalnom frekvencijom... Oni su bili odlično uigran tandem, Endi Kol i Dvajt Jork . Ali ko bi bili pomenuti momci od čokolade da iza njih cjevanice nije lomio veliki Roj Kin? Vjerovatno ne Taj Dvajt Jork i Taj Endi Kol. Tako i ovdje, Žara i Goci ne bi bili to što jesu da im iza leđa sigurnost nije ulivao On, Roca. Autor nezaboravnih minijatura na klavijaturi, druid čijom je magijom mnoga djevica prinijeta na žrtveni oltar u magacinu iza kafane, čovjek kriv za više polupanih glava nego mnogi srednjevjekovnni vladari... Što bi rekao reper Đus u antologijskom hitu, sve je počelo ovako: Jedne hladne decembarske zime u kafani u jednom selu na potezu Šipovo- Mrkonjić Grad- Ribnik dok je Žara basom dovodio atmosferu do usijanja a Goci šmekao pupoljke među ženskićima, nastala je dramska pauza a onda se čulo ROKAJ ROCA CA CA CA CA ... I tada... TTRTTTT TRRRTTTTR RRTRTTTTRTTTT TRTRTR... Vele da niko nije preživio.
Uglavnom, izraz je ušao u narod kao i sve drugo, dugoptrajnim ponavljanjem i širokom praktičnom primjenom. Dakle, kada želiš da izdominiraš, polomiš se od života, ojebeš i oplodiš, izvadiš građeinsku dozvolu, golim rukama prevrneš prikolicu đubra, digneš Opel Korsu na četiri barske stolice otkineš Janu od kurca... prekrstiš se i kažeš: Pomozi Bože. A sad ROKAJ ROCA!!!
Sanjao sam plavog slona od hiljadu tona...Probudio se, sav mokar, ustanem navijem one masirače ispod kreveta što držim mjesto antifriza, doručkujem, popijem šćaćom još jednu, odem namirim blago, i lagano, neradni je dan, lijepo vrijeme svratim malo kod Bate u kafanu tamo isti ko i ja...
-Dobro jutro, ljudi, srećna rađa, kako je? Brko, daj meni , daj njima.
-Jebem ti mladu nedlju jesam ti sto puta rekla da me ne zoveš brko, moram se i ja jednom udati, ne vjerujem da se ijedna zadržala k'o ja ovdje.
-Dobro izvini, uzmi i sebi štaš piti, i pristavi jaja i kobaja tamo negdje oko dva, prodao sam tele, neće me ni Žandarmerija izvući odavde, osim ako ne dovedu Amadeus da mi svira.
I krenulo je rolanje, neumorna Rada je sukala brke i donosila, sve po instrukcijama, gotivila nas k'o da smo u hotelu Bate Buturovića, pokoj mu duši. Kad negdje oko osam zupade brat Boro, veli imaju Braća Lekići u Monaku, ode i on, stigla plata na brenti a došla nova konobarica... Ja sa njim u kola, did pod točkove pjan k'o sova ušara, veli stan'te djeco ja ne smijem babi ovakav na oči.
I otisli mi. Kad u Monaku imaš šta i vidjeti, auto do auta , jedni grcaju drugi riču, do ušiju nam dopire omladinski hit „Čke beogradske“ u interpretaciji pomenutog dvojca, sa jakim basom, i bez ženskih volaka... Ušli smo, stola ni za lijeka, ozvučenje probija i od kamena u bubregu pravi šoder, vidim padoše neka dvojica u povraćotinu i priđošmo za astal, sve kako treba. Dolazi konobarica...
-Zdravo momci, kako je čika Milorade, šta ćete?
-SEDAMDESETDVIJE PIVE.
-Da neće biti puno?- reče navlačeći očima na dida.
-Mala ne prdi, ja tih malih kurčića mogu popiti puna kolica, donesi to kad ti momci kažu!- dobi je baja na iskustvo.
Nije bilo puno pive al se puno pripišalo... Ja u muški, sve zauzeto, a meni nije više bešika onih godina k'o nekad, šta ću kud ću, ja u ženski, skika vriska, vidi seljačine đe piša te vaki je te naki je, taman kad sam najveći pritisak nabio, neki ždral istetoviran iza mene poče se kostriješiti na me sa onom nedovršenom frizurom, pokušavao ja njemu objasniti da nisam mogao durati, al' kakav, ni da čuje. Krenu me lola gurati s leđa, ja opomenem on opet, ja opomenem on opet. E svez'o ja ponos, pa kad sam ga tljano nama' ga sorio. Poče vriska onih curica, ovaj dole leži k'o uboden, i mene panika uhvatila, gledam oko sebe, da mu udarim šamar -dva da ga povratim, one vrište „ajoooj ubi ga evo pop'o mu se na prsi“, uzmem skinem lavabo pa da ga polijem vodom ne bi li jadan došao sebi, utom uđe neki isti k'o ovaj što leži, iskolači oči i on misli da sam ga ubio, a ovaj stvarno k'o mrtav. Ja pokušao objasniti:
-Nisam nedilje mi neg dlanom ga udario.
Uteče, a ja iz klozeta k'o šlogiran, ispričam didu i brati, a vidim i ovi spremaju hajku sve reže prema nama, veli did:
-'Ajte djeco, ja ću braniti odstupnicu, da budem k'o Stevan Sinđelić, 'ajte sokolovi.
Mi na vrata...
MA ZAR DIDA OSTAVITI!!! ROKAJ ROCAAAA !!!!!
I na dušmane : Buč Kasidi, Sandens Kid i Did...
Četvrta lična
Alarm. Izlazak iz sejf moda. Isključenje u najavi. Napeta situacija kada i najmanja greška vodi u neminovno, te je neophodno podići opreznost na najviši mogući nivo, uključiti cenzuru, ako je moguće promeniti pesmu i iskulirati.
- Gledam te sinoć u klubu onako iz prikrajka i čudim se, ne prepoznajem te.
- Što sad tako?
- Pa tako... Vidim ona crnka što je bila pored, celo veče vrzma oko tebe, smeška se, vrcka, pa guzom ka tebi a ti sve nešto uštogljeno, još si posle otišao do Ace pa se grlite k'o da ste pod šatorom.
- Eeeee... Ne staj mi na muku! Nisi ti vid'o za jednim od stolova Marijine drugarice, samo snimaju... A ja već nakupio četri lične, šta da ti pričam dalje?
- Kapiram, brate. Tuga.
Oboriti dominu
Чачнути неког или нешто и изазвати низ узрочно-последичних догађаја.
**- Риле, куме, какав је то куршлус избио? Рече ми Ана, да сте се ти и кума Зорица нешто покачили пре неки дан.**
- Катастрофа, куме.
**- Па шта је било?**
- Сели Маре, Јоца, Џони, мој паша Мића и ја код Милета у Монако. Нисмо се дуго видели, па мало о овоме, мало о ономе, једна, друга, трећа тура... Музика засвира неке тугованке, мене погоди песма, па се ражалостих за прошлим данима. Утом прође Слађина ћерка, Маја, тамо ради. Ја само рекох, како време брзо пролази, како смо до јуче смо јурили Слађу, а ето, Маја је већ порасла.
**- И?**
- Онда се и Јоца ражали па рече како је иста мајка и како је он волео Слађу. А Маја је стварно иста мајка, мајку јој јебем, исто онако меша кад носи послужавник. Ту се и Џони разнежи па се сети како је јурио Слађу, псује њеног Жику што му је отео пре 20 година. Онда се и Маре распилави па поче и његов жал за младост. Прво је псовао што Слађа више не ради, па још рече како би јеб'о малецку, али се брине да није његова. Ми обрнусмо још једну туру, кукамо како смо матори, како не можемо у'ватимо ништа младо, а и не смемо од жена па се онда тешимо међусобно. И ту ти мој паша Мића рече: "Ко, бре, матор? Ево ја ћу да се жртвујем за све вас. Ти, пашо, немој да ме одаш." Устаде и оде до Маје.
**- Па није ваљда твој паша...**
- Јесте. Ми остали, још мало пили па зашли за хоризонт. Ујутру кад смо се пробудили, сви испод стола, само Миће нема.
**- Па шта је било после?**
- Па ништа. Маја је све испричала Јоциној Милици, другарице су. Нахвалила га како је још увек у форми, како може трипут без вађења. Она Јоцина роспија, Теодора, их је чула кад су причале, па брже боље отрчала до оне Маретове опајдаре, Нене, а она све исприча Џонијевој Јелени, а Јелена мојој свастики Мирјани. Мира дигла фрку, Мићу истерала из куће, па је отишла са овом мојом код Милета у кафану, свашта му је рекла. Те како је матори курвар, како подоводи клинке ожењеним људима, како му је Маја швалерка. Цела кафана га чула.
**- И?**
- Миле кад је чуо, полуди, па се излети да је Маја његова ванбрачна ћерка. Сад га Слађин Жика јури да га убије, а жена му тражи развод. А Жики је рекао његов брат Таса који је био у кафани. А ни Жика, ни Миле не знају да је Маја Радетово дете.
**- Богме, куме, ти обори домину и направи хаос.**
- Јашта него оборих, јеб'о ме алкохол да ме јебе. Него је л' још продајеш онај твој кауч? Овај мој је пропао начисто, све ме боле леђа.
Poslednja domina
Kraj puta. Kraj ciklusa. Pukao film.
Nakon što ona padne, nema dalje. A pada kad sve ostale padnu, prateći čudnu silu gravitacije, ona pokuša da se suprotstavi. Bezuspješno. Ostaje joj samo da ljubi tlo dok ne bude vraćena u kutiju, čekajući novu partiju.
- Znate li da je pokrenut novi ciklus rialitija?
- Konačno, nažalost, pala je poslednja domina, odlazim iz ove zemlje. Zanavek!
Udarati čežnju
Obično se odnosi na relativno duže nejavljanje dečku/devojci/simpatiji kako bi se kod njih probudila čežnja za vama.
U realnosti, čežnja se probudi samo u vama, dok druga strana ne daje ni 5 para za vaše napore.
S druge strane, vaša nezainteresovanost ponekad može biti pogrešno protumačena kao udaranje čežnje.
Udaranje čežnje uspeva samo u jebačkim pričama.
- E tebra, ne znam šta da radim, ona moja me izluđuje.
- Nemoj da joj se javljaš par dana, da joj malo udariš čežnju, pa da vidiš kako će da te uvažava!
..... (sutradan)
- E tebra, nisam mogao da izdržim, zvao sam je ipak sinoć
- Eeeeee, patofnice!
-------------------------------------------
(zvrrrrr, zvrrrrr)
- Halo.
- Zdravo dušo, kako si?
- Dobro.
- Nisam ti nedostajao?
- Ne.
(tu-tu-tu-tu ....)
-------------------------------------------
- Halo, Mikice, to sam ja, upoznali smo se prošle subote ...
- !??!?????
- Nemoj sad da se praviš frajer, kao udaraš mi čežnju, znam da stalno misliš na mene
- Izvini, Mikica se odselio na Antarktik, ja se samo javljam na telefon
(tu-tu-tu-tu ....)
-------------------------------------------
- Mene baš briga, ja udarim čežnju, ne javljam se mesec-dva, pa da vidiš posle kako mi se umiljava, k'o mačkica
- Milisave, preterano sereš!
Sam svoj doktor
Sa holesterolom si odavno na ti. Potpisao si donorsku karticu, ali tvoji organi će završiti u mesnoj industriji - sektor za paštete. Pritisak nemaš, zato što nemaš merač za isti. Nakašlješ se, ispadne ti ruka. Ne možeš da je nađeš jer vinjak lošte utiče na čulo vida.
I tako te uhvati nešto, a debelo dupe je previše lenjo da ode kod lekara. Ko će da se jebava po prevozu, pa po čekaonici, pa opet po prevozu. Čari interneta su ti odavno poznate. Gugl znaš da koristiš, iako se pred ćaletom praviš da je kompjuter samo kutija za prašinu.
Kreneš da istražuješ malo, upoređuješ svoje simptome sa onima na koje si naišao i imaš šta da vidiš. Ti si mrtav već mesec dana.
Uf nešto me probada u nedrima. Neću kod doktora. Prošli put mi je čeprkao po bulji kada sam imao prehladu. Daj da vidim šta je ovo. Hm, simptomi... Bol u nedrima, IMAM! Otežano disanje, IMAM. Zamućen pogled, uf al se mute ova slova. IMAM. Hladan znoj. Gola voda sam. Pojava analne fisure? Da nije to onaj svrab u guzici? Ma imam i to. Temperatura, distorzija skočnog zgloba, nemogućnost trcanja 100m ispod 10 sekundi, umiranje posle dve masne sarme, iskašljavanje crne magme posle cigarete. Sve IMAM! Da vidimo šta kaže, koja je bolest...
Nekitamosajtzazdravlje.com: Vaš organizam se oseća kao da ima 95 godina. Imate rak pluća, kože, prostate i najverovatnije kombo tumor na mozgu. Za savete i neželjene efekte, kontaktirajte najbliže pogrebno preduzeće.
Smeh svetine u Yu filmu
Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.
P. Božović (sa flašom rakije u ruci u crnom udbaškom mantilu šutira ženu blatnjavim čizmama) – Majku ti tvoju krvavu jebem marš iz moje kuće kurvo, kopile da mi rađaš! Ubiću te! (navrće flašu)
M. Karanović (u blatu, polugola, slepljene kose, mučenica kao takva) – Nemoj Mitre, dece ti naše, sveca ti našeg, partijske ti knjižice, nemoj! (krik otegnut dok je kadar na užasnutim beonjačama u blatu)
Svetina – BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA BAHAHA
Brkata beštija iz svetine – udri kurvu, kad se jebala nije nas zvala!
Puntić
Merica naše osrednjosti, deminutiv života, šaka pirinča, opredmećenje propalosti nekadašnje srednje klase u vidu plastične kante, još jedna potvrda o ulasku u začarani krug na kome se okreće oko nečeg što bi trebalo da bude život, zajedno sa ostalim osrednjim stvarima koje se množe oko nas, hteli ne hteli, led televizorom na akciji u Idei, laminatom koji zamenjuje parket koji je noću škripao lament nad Sfrjotom, pvc prozorima, forma ideale lajt ivericom, second hand robom za koju pre deset godina niko nije hteo da čuje, a sad ćutke oblačimo košulju koja je dosadila nekom švapskom dedi, i još je posle hvalimo. U suštini sve ovo ne mora da bude loše po sebi, jebeš to, stvar je stvar, neću da robujem tome i te gluposti, al ipak, majku mu, odjednom se setiš da postaješ sredina sredine, mediokritet mediokriteta i da polako zaokružuješ svoju priču osrednjosti koja se okreće oko posla sa trieshiljada platom i privilegijom radne subote. I dok častiš komšije i rodbinu i dok svi kao oduševljeno razgledaju ukutkanog polovnjaka kakav ćeš i ti postati za desetak godina, ipak ti nešto otužno dođe sve to, mada se tešiš da ćeš konačno da se voziš ko čovek, dobro, čovečuljak, čovečić, čovučić bar. Nekad beše Jugić sad Puntić, samo ovaj prvi bar je bio nov i naš, kaže ti deda iz komšiluka, a u ovom drugom još kao da se naslućuju, ma koliko vešto isprane, fleke na sedištima evropskih izlučevina, koje postaju potpis u mrljama naše drugostepenosti. Da, mi smo sada drugorazredni i to više ništa ne ispravi, i onda kad, ma koliko pomiren, čoveku dokurči sve to, kao propratni simptom javlja se ono što jedino može da se javi, sladak sirup za bolesnu decu – jugonostalgija na koju niko nije imun, more sete, sećanja i propuštenosti u kome se slatko kolektivno pliva, bakarna boja koju smo jednom na nekom drugom suncu dobili a da nikad ne izbledi, mada sve više podseća na jedan drugi bakar, ciganski.
- Skupio sam neke pare, pa sam mislio konačno da zamenim ovog mog jugića pa reko da te pitam, znam da ti pratiš to i znaš, šta je najbolje da uzmem...
- Stani, koliko misliš da daš?
- Pa šta znam oko dve hiljade, dobro dve i dvesta, a možda i...
- Uzimaj Puntića i gotovo, da manemo sve te priče: od mesta a do mesta b, jeftini delovi, sigurnost, potrošnja; ti si čovek za punto punto je auto za tebe, ima da ličite jedno na drugo ko gazda i pas, naći ćemo neki koji je malo prošao, ispod petstoiljada, troši litar benzina na petsto km, i dodaješ sebe među ostalo Srblje sa novim kolektivnim prezimenom Puntić!
Krajcovanje
To kad naiđeš na čvornovat zaguljen panj pa nećeš da šineš po sred njega nego ga šibaš okolo, otkidajući deo po deo, dok ne ostane samo čvor, e onda je već lakše. Prođeš pored Carigrada, zapamtiš gde su naprsle zidine, jebavaš se tamo po nekim anadolijama i balkanima pa se vratiš po glavno. A uvek se neko vraća po glavno, i po glavu.
- E, vidi deda Živana, znaš ti koji je to čovek bio, čovečina, a vidi ga sad, šlogiran sedi ispred kuće, greje ga sunce, suši ga ko mokru cerovinu, iskrajcovo ga život samo tako, samo truli čvor od njega ostao da ga još malo drži, al crno mu već iz duše izlazi, uskoro će da se vrati korenima.
- Uuu dobra ti ona komšinica!
- Hehe jeste, krajucjem ja to polako...
- Samo ti krajcuj al drugi će da je icepa!
- E tata idemo na eskurziju u Španiju! Spremi minimum 800 evra!
- Štaaaaaa?! Koooo?! Gdeeee?! Vodeeee!!!
- Stani bre ćero, de ćeš u čvor upredeni pusti mamu da ga krajcuje.
Moj veliki drugar i prijatelj
Svi na estradi seradi međusobno. Koja god bre baraba da progovori, odma je veliki drugar i prijatelj sa onom drugom barabom koju pominje. Pa dal je bre moguće? Dobro, osim možda Željka Šašića i Lukasa, jer mu ovaj oteo ženu, pa onda oni kažu moj bivši veliki drugar i prijatelj. I da, svi su oni pili s Tomom Zdravkovićem i baš njima je rekao neku tajnu iz života. Ove što su mlađi, njih je Toma ljluljuškao u krilu i davao im krišom pivo pa su i oni izrasli u boemčine ovake, velike drugare i šarmere. Da, i šarmere jer svi su stari šarmeri, a jedinica šarma je jedan Era (1€), pošto im je on najšarmantniji, odnosno najveća budala.
- Recite mi gospodine Baljaga kako je došlo do saradnje između Miloša Bojanića, vas i Đorđa Balaševića?
- Pa mi smo stari drugari još odavno, Miloš je zaljubljenik u oldtajmere kao i ja, a i Đole mora da zaradi nešto, Olja mu larma tako da...
- A ko je došao na ideju da se album nazove Dim, prašina, slina, Bojanić Miloš i Mali Iđoš?
- Pa tu ideju dao nam je naš stari drugar i prijatelj Bora Čorba dok je pijanom Džeju njegovom starom drugaru i prijatelju, a i našem starom drugaru i prijatelju gurao glavu u sneg.
Pesme je inače pisalo Patalo, šta god to bilo, koji je naš stari drugar i prijatelj.
Čisto fenomenološki
Pičkast izgovor koji koriste ljudi kad ih uhvatite da slušaju na primer Cecu, ili šta se već u datoj sredini smatra za neprihvatljivo, šta znam, Brzi, Mocart, Braća Bajići, Vangelis. Kao, ja sam iznad toga, al eto da se spustim dole među vas da vidim šta se radi u nižim sferama duha. Aman čoveče ako slušaš Cecu drekni u svet ja volim Cecu, ja još spavam u njenoj majici! Živi s tim i brani svoja uverenja, šta ima kome da se pravdaš! Seti se da te Arkan gleda, sad dal odozgore il odozdole, zavisi od gledišta. Ne prenemaži se! Ako ti Štraparijada budi leptiriće u stomaku (odnosno leptirčine) drekni to svetu, pali Ladu, pa pravac Krajina, rikni ako ti se riče, rkni ako ti se rkće, grokći na kraju krajeva ako ti se grokće, nemoj da šapućeš u ta svoja sveže bezdlaka prsa. Budi svoj, al ne kako ti Fanta kaže il neka druga pišaćka Nju ejdž filosofije, nego rokaj svoju autentičnost. Ako ti lepo kad čuješ Pomoravske vrbake, to je to, podaj se rodnoj grudi, šta te zabole što ova tvoja prevrnula odma očima pa zabila glavu u tačskrin štrokavi, ko joj jebe mater, ja sam bre grana svaka moravskih vrbaka!
(čuje se: Pod rebra me podbočilo ne viđam te moj Momčilo...)
- Opa kolega rokeru vidim slušaju se Žare i Goci!
- O, a, e, aaa pa nije, nego ja to onako, čisto fenomenološki... (Zabezknut kao da ga je cela porodica uvatila da gleda porniće)
- Ma ne seri nego mi pusti Ja popio jesam al nisam budala! Drži me još ona votka od sinoć taman da održavam ludilo do večeras! ...Pa kaže, Ja popio jesam i jesam budala aj ti meni reci bi li ga dudlalaaaaaa!!!