Uz pomoć ove vrste vida možemo pomerati oko u stranu bez pomeranja glave. Neuporedivo brže se razvija kod muške dece. Već do svoje dvanaeste godine dovode ga do savršenstva.
Da bi ostali neprimećeni, napaljene pubertetlije razvijaju svoje mišiće oka kako bi mogli da vide sve te silne ženske dekoltee, a da ne popiju šamarčinu gledajući ih pravo k'o tele šarena vrata.
Ekstremni testosteronski manijaci mogu da vide nabujale grudi i kada se riba koju gledaju nalazi iza njih.

Tehnika obuvanja dva para čarapa metodom jedne preko drugih. Koristi se u zimskom periodu. Moguće je koristiti i komplementarne parove, gde je jedan par čarapa cepan na prstima, a drugi na petama, pa se Dual Core tehnikom ovi nedostaci pokrivaju.

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.

Prvi put su se upoznali u jaslicama, ona se rogovima sapela od lanac te izložila pozamašno vime njegovom telećem pogledu. Od tog trenutka za njega je postojala samo ona. Iako je sam bio crno-beli zavoleo je i crveno-belu zbog nje. Rumenka. Rumenka. RUUUUUUMenka. Često je u zvezdano nebo mukao njeno ime.

Sudbina ih je zajebala, tako da su se posle jedne robnonovčane razmene našli sa dve strane komšijske ograde. Retko su se viđali. Zime je provodio u čežnji za toplim prolećnim danima kad bi ga izveli na livadu. Tada je mogao uživati u njenom hodu po zelenom tepihu kao po mesečini, njihanju njenog velikog vimena koje ga je poput klatna hipnotisalo tako da bi po ceo dan njegov pogled bio fiksiran na nju zbog čega bi gladan uveče pošao na počinak. Ali, zime su duge i dosadne, pa je želju za Rumenkom ubijao povremenim tarenjem o postelju od slame, uz krike ispuštajući tople telesne sokove, za koje bi deca pomislila da je mleko, a da je Rudonja u stvari Šarulja, te bi u nedostatku starije osobe koja bi ih upozorila probala da izmuzu još malo.
Zima je prošla. Krenula je ispaša. Jedva je čekao da je vidi dok njeno lice umiva rosna trava, a njeno vime podapiru listovi deteline. Došao je dan! Ugledao ju je! Osmeh s lica mu je naprasno pao! Bio je tužan, besan, tužan, besan, tužan, besan i tako u nedogled dok mu se gorčina skupljala od kopita do rogova, od nozdrva do repa - BILA JE STEONA! Gledao ju je dugo dok mu se kalcijum topio u rogovima, dok je silovina iz njegovih mošnji išečezavala u vrtlogu patnje i tuge za voljenom kurvom. Da li je veterinar pitao se! Ne, sigurno je neki Ferdinand jebem mu sunce krvavo, probošču ga, mislio je! Bio je slomljen! Pomišljao je na samoprobadanje!

Prilazio ju je pokušavajući da dođe sebi. Želio je znati ko je otac njenog nerođenog teleta. Ko je taj čije dijete ona sada nosi? Ko?!
Nije morao da je pita. Sama mu je odmukala njegovo ime... To jedino ime koje nije želio čuti - Ratko Nesalomivi.
"Ratko?! Onaj Ratko što lani odgrize kurčinu biku Milisavu kad ga zateče ispred tora?" progovori drhtavim glasom na kratko zaboravivši na svoju prijeđašnju muku... ova je bila veća.
Ona je potvrdnu klimnula glavom i okrenula se a zatim odlučno ali ipak sa nekim prizvukom tuge muknula: "Da. Nemoj da ga tražiš. Nemoj pokušavati da se osvetiš. Na tom putu te čeka samo smrt."
U tom trenutku vidio je kako jedna krupna suza pada iz njenog oka na travu. Tu suzu je primjetio prije njenih bujnih vima iako su se tako lijepo presijavale na proljećnom suncu. Toliko ju je volio heroj ove priče.
I jednako koliko ju je volio, mrzio je prokletog Ratka. Mrzio ga je iz dna slijepog crijeva. Mrzio ga je toliko da ga je cijelo tijelo bolilo od grča. Želio je pobjeći od tog bola na neki način iako je znao da je jedini osveta. Osveta za koju on nije bio sposoban ali je njegova moralna dužnost bila da je sprovede ili da umre pokušavajući u toj namjeri.
U tom trenutku shvati da i dalje zuri u ljubav svog života. Vime su joj podrhtavale od tihih jecaja koje nije želila da on čuje... Eh, te ogromne vime su je odale.
"Hej," muknu on: "Ponovo ćemo biti zajedno, na ovom ili onom svijetu tako mi oba roga i svih pet nogu."
Odgovor se ovog puta začu u vidu jecaja. Ona je trčala i jecala. Trčala je što dalje od njega da je ne vidi takvu.
"Ratko nesalomivi" promuknu sebi u bradu: "Još ćemo se mi ćerati!" a zatim se i sam okrenu i uputi negdje u smjeru zalazećeg sunca.
Rudonja se vratio u štalu, nije mu bilo nidočega čak je i slama izgledala hladno i odbojno.
Te noći odlučio je da promijeni svoju sudbinu i da postane krojač svoje sreće.
Uz prigušeno svetlo fenjera počeo je da priziva duh Petra Kočića jer duboko u sebi znao je da je korida jedina ispravna stvar i jedini način da povrati svoju neprežaljenu ljubav.
Silueta brkatog starca ukazala se nadomak Rudonjinih jasala i smirenim glasom koji je odzvanjao mudrošću počeo je da obučava Rudonju. Noć je prošla brže nego inače i mladi borac ispunjen svežim znanjem i neopisivom snagom pošao je ka Manjači. Rosa i hladni jutarnji zrak iskristalisao je njegove misli i napokon je znao da će njegova romansa imati srećan završetak. Dok je hodao po livadi rosnoj u glavi su se mešale slike divne prošlosti i slike Ratka nesalomivog u lokvi krvi. Poslednji put pogledao je ka Rumenkinoj štali, zatim ispustio glasan krik i pošao da rogovima postane krojač svoje sreće.
Užarena žuta lopta izvirala je iza brda. Pogledavši dole, imala je šta i da vidi: užurbani tok reke aktivnih učesnika borbi u ispijanju basnoslovnih količina alkohola, slobodnih umova koji dolaze sami, bez žena i dece, da bi na miru mogli da uživaju u borbi bikova. Skup je iz minuta u minut rastao, zajedno sa strepnjom, - jer danas je veliki dan; danas se odlučuje ko će ponosno sedeti na tronu, ko će travu sa terena Vimbldona za doručak jesti!

I tu, u svojoj svlačionici, Rudonja svoje rogove šiljio je od dolomitni krečnjak što viri iz manjačke ilovače... pognute glave, jer tako mora, nabrijava svoj um, pa podigne glavu ka nebu, poljubi kopitu i usmeri je ka gore i tiho prozbori: Jebaću ti mamicu, Nesalomivi!

Šeba Baja Mali peva kao pod tušem, Petar Kočić se prevrće u grobu, ruke koje svakodnevno izvuku po kubik balvana uz šumu naginju plastične čaše, ispijaju pola litra piva u dva gutljaja i galame za još; domaćini skupa udaraju eksere 20ke u ogradu, da razjareni bikovi ne bi pecane srušili... oseti se napetost, čuje se galama, sve smrdi na znoj!

Borbe do finala nisu bile nešto posebno napete. Prva dva nosioca, Rudonja i Ratko Nesalomivi lako su se domogli finala. Dobro, ne toliko lako - Ratka je mogao sprečiti Leo, potpuno ćelavi bik u vlasništvu Dragana Tarlaća, proslavljenog košarkaškog asa. Rastužio je Ratka svojom jadnom i bednom pojavom, i dok je ovaj cvilio i plakao, Leo se odvažio da mu klizećim startom otme ravnotežu ali Ratko je, očekivano, izbegao srami pokušaj i poslao je Lea u obližnju mesnicu na tranžiranje.

Oko ograde Marakana, ona brazilska, krcata! Nema mesta da se ćik baci, scena je izuzetno smešna: brižni pušači liče na kolovođe jer su im desne ruke podignute u vazduh. Zajebanosti situacije doprinosi prašina koju Ratkove kopite dižu u Pervolom oprano nebo, džentlmensko rikanje starih bikova iz VIP lože govori da je ovo posebno, da u ovoj borbi ima nešto. Istina je to, dobri moj čitaoče: Oni se ne bore za presto, oni se bore za šetnje sa potomcima koji ne mogu ružni ispasti zahvaljujući lepoti nežnih crta lica krave Rumenke.

Milorad Dodik daje znak rukom - borba može da počne!

Ples Rudonje oko Ratka izmamio je aplauze dama sa Manjače koje su u manjini. Pleše kao Aska oko vuka, Ratko se okreće, hvata ga vrtoglavica i staje, smiruje telo, ovakva taktika njegovog protivnika mu nije bila na kraj pameti, preostaje mu jedino da se zaleti na njega ali ne može, vrtoglavica ga drži i dalje, i evo je, prolazi... zaleti se Ratko i promaši, zavrati se, promašuje ga i drugi put i napokon shvata da do nije pravi način... smiruje se, te laganim korakom prilazi Rudonje koji, ne čekavši da mu se noge oslobode, prihvati ponudu protivnika za borbu rogovima; nasloniše kljove svojih glava jedne na druge i krenuše zamahivati glavam levo - desno, jednako snažno i jednako koncentrisano, jer jedna greška vodi ka padu na tlo!

Dodik glođe batak, priča na telefon i boli ga kurac, Kočić radi kao ventilator, točilice za pivo podsećaju na kazina u Las Vegasu.

I evo ga, neko je leđima na tlu! Oh, pa to je Rudonja! Ratko ga gleda odozgo, osmehuje se, zadovoljan je jer drži situaciju u svojim rogovima, pa se budala zamisli o tome šta će sve da radi kada postane glavni, i to Rudonja primeti, hitro i snažno odgurnu Ratka od sebe, diže se na zadnje noge i odalami ga kopitom u pleksus.

Ovo je čekao godinama. Ne pobedu, nego apsolutnu nadmoć nad protivnikom; on sada zna kako da se ponaša, šta da uradi, zna put! Ratko je na prašnjavoj zemlji bez trunke trave, gleda u napukli rog Rudonje i provodi vreme u opravdanom strahu; naš heroj, džentlmen veliki, osmotri publiku koja kipti, čeka na završni udarac i uslišuje njihove molitve - prvo poljubi Ratka u glavu, te mu zabi rok u oko pa ga uzvuče, obrisa krv Ratkovim jezikom, pomisli na Rumenku za koju zna da ga čeka i preseče grkljan Ratkov svojim šiljatim rogom.

Publika je u transu, luduje, plastične čaše lete u nebo, imamo novog vladara! Vladara koji je ispunio svoj dečački san, vladara koji zna kako da voli, vladara kojeg sada kurac boli, vladara koji će slaviti ovaj dan!

Na drugom kraju livade jedno tek rođeno tele čulo je da mu je otac junački poginuo i počelo da kuje svoju osvetu...

Moj biciš. Mislim da niko na svetu više nema takav. I neće nikad imati.

Nije to neki od onih, steroidnih, vrsta koje imaju po sto brzina, i isto toliko dodataka. Ma kakvi. Ni blizu. Moj biciš je od dodataka imao samo dva blatobrana i zvonce, koje nije radilo ni kad smo ga uzeli. Imao je i kočnicu, ali samo zadnju, nožnu.

Sećam se da je u početku bio ljubičaste boje, ali posle toga je farban još sto puta, tako da nisam sasvim siguran. Sećam se da naš prvi susret nije bio onako lep kako bi mnogi pomislili. Kada su sva deca imala nekog BMX-a, ja sam morao da zaglavim njega. Jedna brzina, koju moje tada male noge još nisu mogle da dovoljno isforsiraju. Bio je to veliki ženski biciš koji sam vozio stojeći. Nije bilo vremena da se sedne, jer trebalo je okretati te pedale sa rotacijom prečnika dva metra. Ali, malo po malo navikavali smo jedno na drugo. Kad treba da odem do drugara, a ja na moj biciš i stižem sa sekund. Nisam vam rekao, ali moj biciš je imao prilično tanke gume, i u vreme kad sam malo ojačao niko nije mogao da prestigne moju furiju. Cepao sam cestu na dve pole.

Vremenom je počeo da tandrče prednji blatobran, pa sam ga skinuo, " da ne smeta". Isto tako je ono zvonce otpalo. Kao i zadnji blatobran. Vremenom. Ali on je išao. Čuj išao, leteo. I sećam se da nikad nisam morao da ga nosim kod majstora, kao moji drugari svoje BMX i steroidne biciklove. Padne lanac, s vremena na vreme, ali sam se toliko ispraktikovao, da sam ga namešto u punoj brzini. Nogom. Levom.

Sećam se da je uvek imao neki svoj zvuk prilikom pedaljenja. Međutim, to mi je ubrzo postalo interesantno, čak i neophodno. Jednom sam se uplašio da se pokvarilo nešto jer ga nisam čuo kroz celu jednu ulicu. A onda sam skrenuo, i bilo je sve po starom.

Mnoge godine smo izvojevali on i ja. Moram priznati da nisam nijednu devojčicu vozio na njemu, ali mogu se pohvaliti da sam jednom prilikom vukao četiri džaka kukuruza na njemu. Nije se ni zaljuljao.

Sve je to bilo lepo dok jednog dana nisam video da ga tata rasklapa. Kaže vozio ga i u jednom trenutku mu pukli prednji rogovi. Nije mu bilo spasa. Uzeo je sic i još par stvari i spojio sa još jednim koje je tu dugo stajalo pokvareno, i od njih napravio jedan bicikl.

Setio sam se kako sam plakao kad sam ga prvi put dobio, a sad mi je bilo krivo što nisam ja bio taj koji je sedeo na njemu kad je pukao.

Da se bar drugarski oprostimo.