Nastao u surovim uslovima naglih promena vremena krajem meseca oktobra, opijen isparenjima iz postrojenja TE, agresivan i nervozan jer je tu kad mu vreme nije. Pametniji, izdržljiviji i lukaviji od svoje kilave letnje braće, zuji kada bombarder i leti kao Crveni Baron lično. Ni slučajno ne sleće na beli zid nego skoro isključivo na tamne delove nameštaja. Fokusiran na svoj primarni zadatak (zajebavanje naivčine koja bi da prespava u toj sobi), strpljivo čeka prvi, najslađi san da dejstvuje i taj obrazac ponavlja do jutra kada mu se misteriozno gubi trag. Neuhvatljiv i neuništiv, jedini lek je da budete strpljivi i sačekate novembar, jer ko je ikada čuo za novembarskog komarca psihopatu?

Promiskuitetna devojka na kojoj su generacije početnika završile osnovnu obuku.

To je ona devojka sa kojem se zabavljate jedno sedam do osam godina, upoznate joj užu i širu rodbinu, zatim ceo komšiluk, znate sve podatke tipa: kada joj je baba izgubila nevinost i šta joj je deda u horoskopu.

Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.

Još jedan dokaz da čak i u 24. veku, posle izmišljene warp brzine, teleportacije, holodeka i najsofisticiranijeg oružija, lek za ćelavost i dalje ne postoji i nikada neće.