Iskrcavas se iz kapisle, sve ti je novo i strano, plasis se neopisivo, ali prepustas se instinktu i napokon dobijas ono sto si cekao - duboki udah. Oci ti suze, pluca ti se cepaju od bola, nisi navikao na planetu zemlju, svoj novi dom. Pitas se gde ti je porodica, sta sada, kuda? Oni su vec tu. Cekaju te. Smeskaju ti se. Vesele se. Tvoj tata trci po kisi 5 km do sledeceg vozila, ulazi, ugleda svoje roditelje, te iskusne putnike koji mrze sve sto kuca u ritmu vremena, klekne onako mokar i pocepan i suzno kaze:"Dosao je... Moj sin je dosao!!!" I konacno i ti ulazis u taj autobus. Tu je tvoja porodica, ljubav, prijatelji, svi oni koje ces ikada upoznati. Saznajes gde vodi, sta se desava oko tebe. Istrazujes, shvatas. Slusas o svojim saputnicima, kako su neki uspeli da izadju iz autobusa na kratko i iscupaju poneki list, ogrebu neki kontejner, ili ostave otisak stopala u blatu. Saznajes ko je sve zasluzan sto sada ides autobusom, a ne peske. Cudno ti je sto sedis pozadi, pa vremenom prelazis na prednja sedista. Vozac kaze da svako ima svoju stanicu. Postajes svestan koliko ti je lepo, druzis se, ucis, uzivas. Zelis da se putovanje nikad ne zavrsi. Lose stvari ostavljas na sedistu iza, lepe prebacujes napred. Kada si pozadi, hoces napred, kada si na sredini zelis da tu i ostanes, ali ti nezaustavljivo hrlis dalje, na kraju sedas na prednje sediste. Pored tebe je torta sa 65 svecica. Sada vapis da odes nazad. Da vratis vreme. Da budes ponovo... Mlad... Pogledas na sat i po prvi put u svom zivotu... Mrzis... Dolazi tvoja stanica. Saberes se, setis se gde si ustvari posao. Setis se prvog poljupca, tako malog, a tako velikog. Setis se prvog odlaska u zatvor sa najboljim drugom. Setis se kako telo ume da gori, da zudi godinama, a posle splasne u sekundi. Setis se hiljada pijanih noci, hiljada gluposti, osmeha, suza. Setis se noci kada si zaprosio zenu svog zivota pred tri stotine ljudi. Setis se njenog placnog "da". Setis se trenutka kada je tvoj sin dosao i seo na zadnje sediste. Tvoje putavanje u jednom pravcu je gotovo. Setis se kako si u cetvrtom razredu imao uvek isti zakljucak, tako stereotipan da se ljudima gadi. Onda se okreces ka autobusu koji nastavlja dalje i ipak izgovoris:"To se ne moze opisati, to morate doziveti". Drago ti je sto si putovao, postojao, voleo i bio voljen. Ne znam... Neki to neopisivo putovanje u sigurnu smrt zovu... Zivot.
Nastavnica engleskog - Kakvi su tvoji planovi za zivot?
Ucenik - Nemam ih. Uzivacu koliko mogu.
Nastavnica engleskog - A kako vidis sebe sada?
Ucenik - Hmm... Ne znam, imam 17 godina i svet je moj...
jedan od najcheshcih izraza, pored sexa, koji usamljeni klinci, zalutale dushe i perverzni manijaci koriste u ponocnim sms chatovima na televiziji.
Zelim da upoznam normalnu devojku za druzenje i chat.Da je lepa, zgodna, pametna, ima smisla za humor, po mogucstvu nevina a ninfomanka.
Shifra: normalan decko.
Kada su nase babe bile mlade i zelene udavale su se za momke koji su imali njivu, posao i kucu. Bilo je vazno da je momak situiran jer, u suprotnom, ne bi mogao da izdrzava porodicu. Siromasni prosci su se automatski otpisivali iz pomenutog razloga.
Danas, kada neka istomisljenica objasni zasto zeli situiranog momka, automatski dobija prilepak u vidu nadimka sponzorusa. I, ko je tu lud? A ko sponzorusa ?
