Za svako sranje koje postoji bar smo jednom okrivili ovu sasvim običnu prirodnu pojavu. A on jadan ćuti.

Osnivač Pink Floyda, i čovek koji je izmislio psihodelični rok, i uputio grupu na put koji je prošla do danas (a dobro znamo kakav je uticaj na muziku Pink Floyd ostavio). Bio je gitarista, tekstopisac i slikar, sa Floydom je objavio dva albuma, kada je izbačen iz grupe zbog lošeg uticaja na nju - naime, tvrdi se da je Sid zastranio od prekomerne upotrebe psihodeličnih droga. Kasnije, ostali članovi benda su govorili da je počeo da piše zadivljujuće dobru muziku, ali ju je bilo nemoguće odsvirati. Posle toga objavljuje dva solo albuma i u 25. godini nestaje. Ni javnost, ni članovi benda ni prijatelji nisu znali gde je, ostala su samo nagadjanja i glasine. Na snimanju filma The wall, godinama nakon svega, pojavio se debeli, ćelavi čudak obrijanih obrva i pomalo neobičnog odela..Prepoznao ga je jedino Roger Watters, gitarista, koji je zaplakao kao malo dete kada ga je video. Sidu Beretu je Pink Floyd posvetio dve pesme, Shine on you crazy diamond, i wish you were here, kao i scenu u filmu The wall kada glavni glumac (Bob Geldof) sebi brije glavu, obrve i žiletom odseca bradavice.
Beret se pojavio u javnosti još jednom, na amaterskom snimku, na kojem se nalazio skoro šezdesetogodišnji starac, koji je bio samo bleda senka genija jednog prošlog vremena.

Kada stojis jer ti je na semaforu plavo...

Ne troši nepotrebno reči. Ne očekuje osmeh od kasirke, ne zaviruje u frižidere, rafove i sitnice na kasi. Ne zanimaju ga cene bombonjera i alkohola sa gornjih polica. Skroman i ćutljiv, Stoji mirno i nesigurno čekajući da dodje na red, ispred njega se otvara plastična kesa i guta pola vekne belog i malo mleko u tetrapaku. Nema za bolje. Smešta blic pod mišku, otvara izandjali novčanik...Pravi se da pretura po pregradama, iako zna da novac stoji samo u jednoj, uvek u jednoj. Zavara se na tren. Čeka tri dinara kusura i primećuje prezrive poglede nervoznih Rembrantovih silueta iza njega koje čekaju red. Iz plastificirane stranice novčanika izviruju radoznalo slike bivše žene i dece koja su sad već odrasli ljudi, koji su se sad već upoznali sa životom i čiji osmesi odavno ne blistaju kao na fotografiji. Primećuje ih nestrpljiva devojka tik iza njega i razmišlja kako je na nekoga podsećaju. Možda na nekoga iz osnovne? Čovek ispred uzima kusur i uz blago dovidjenja odlazi, i ona dolazi na red. Vadi na pokretnu traku kase šampon, dezodorans, nestle, uzima cigare...U ruci drži pola integralnog hleba koji čeka da bude zapakovan. Razmišlja kako je debela. Možda i više nego debela. Mora izbaciti ugljene hidrate, pola hleba za jedan dan je i previše... Daje karticu i čeka na njen povraćaj, iza nje stoji golobradi klinac, brucoš, pun testosterona i energije, gleda devojku ispred i misli da li bi je kresnuo ili ne, nije zgodna ali je odnegovana, ipak bi, zašto ne? Pristala bi na sve, verovatno je očajna zbog izgleda...Pazaruje paštetu, majonez, jogurt, domaćica keks i pola hleba, cimer mu je žešća pederčina i ne dele ništa. Zašto bi mu ostavio polovinu hleba kad je kreten, ko ga jebe neka kupi sam sebi. Plaća, upućuje kasirki osmeh koji ostaje da lebdi negde izmedju, neuzvraćen. Nije nešto, mada - karao bi je, što da ne. Ostavlja dva dinara kusura i odlazi. Sredovečni čovek stiže na red, ovlaš baca pogled na naslovnu stranu novina i mršti se, crna hronika ga zamara, fudbal je namešten i prestao je da ga prati, dobro zna da izbori ništa neće promeniti...Doktori ubili malu Nadju. Vreme nepogodno za meteoropate. Svakog dana osvojite blic stan...Susreće ispitivački pogled mršave kasirke koja netremice zuri u njega i u pola vekne hleba u njegovoj ruci, verovatno se pitajući šta je ovo danas i kakva je nju zla sudbina poslala na zemlju da je izrabljuju po marketima za sedamsto dinara dnevno. Rezignirano pita:

- Zar ste pola čoveka da jedete pola hleba? Nećete uzeti ceo?
- Ne. Nemam sa kim da ga podelim.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.