Sito i rešeto
Previše životnog iskustva za običan ljudski vek.
Zamišljam jedan takav primer:
Sa 14 godina mobilisan, 1914. godine. Cerska bitka. Ranjen. Valjevska bolnica. Kolubarska bitka. Povlačenje preko Albanije. Tifus, dizenterija. Bolnica u Africi. Svuda oko njega smrt. Povratak u jedinicu. Proboj solunskog fronta. Ranjen. Juriš do Beograda, 500 km. Izgubio u I Svetsko ratu tri rođena brata, sestru, oca i još mnogobrojne iz šire familije. Onda, dalje do Slovenije. Ostanak na granici sa Italijom još nekoliko godina. Ranjen. Vrbovan u obaveštajnu službu. Ženi se i ima šestoro dece, od kojih troje umire u ranom detinjstvu od bolesti.. Putešestvije po celom svetu do izbijanja II svetskog rata. Ponovo u ratu, pada u zarobljeništvo. Logor ‘Mathauzen’ preživljava sa 40 kg telesne težine. Vraća se kući i saznaje da mu je žena poginula u bombardovanju savezničkih aviona, pred oslobođenje. Ponovo se ženi. Četiri godine traga za decom i pronalazi jednog sina i kćerku u hraniteljskim porodicama. Vraća se sa njima kući. Ponovo radi za obaveštajnu službu, do penzije.
U međuvremenu, njegova deca završavaju visoke škole. Dobija unuke.
Uživa u prepodnevnim šetnjama Kalemegdanom i odmaranju na klupi. U stanju je da dugo gleda ušće Save u Dunav, satima. Posmatra dve vode koje se pred njim sastaju i seća se svog boravka u zemljama odakle izviru. Misli mu se zapliću, pogled zamuti. Ništa oko sebe ne čuje.
Onda ga prene oštar udarac u klupu. Trgne se i vidi lice mladog dečka, kao što je bilo njegovo kada je prvi put mobilisan. Junoša u jednoj ruci drži limenku piva, kao i njegovo društvo, preko glave im navučene kapuljače, jedva im razaznaje lice u sumraku. Pomisli u trenu da je on je njihovim godinama u ruci držao pušku i šajkaču na glavi. Razjapljenih usta, sa pivskom penom na uglovima usana, onaj što je šutnuo klupu, urla na njega:
- Š’a si zin’o fosil? Čekaš grobara? Bolje ne čekaj, skoči sam dole, i hi hi hi...
Celo društvo se kida od smeha.
On se samo prekrsti, promumla nešto sebi u bradu, lagano ustane i pođe kući.
Umire u snu u 98. godini, umalo da doživi i bombardovanje. Na njegovom grobu bi trebalo da piše:
Анастас Петровић
1900-1998
прошао сито и решето
Evolucija prosečne štićenice sigurne kuće
Marija Petrović.
-Sa 11 godina u leksikonu koji kruži kabinetom fizike u lokalnoj OŠ označava Srleta kao slatkog,hihi. ( Srle puši,ima četiri keca na polugodištu i priča drugarima da će ćale da ga vodi na kurve ako da gol za petliće Grafičara za vikend protiv Balkana i to na Mirijevu)
-Sa 14 godina se kara sa Srletom na eksurziji u osmom razredu (ona prva eksurzija što nije izlet nego ima i jedno noćenje).Pre toga je pomešala simeks pelinkovac i siti vodku,napila se i povraćala po hodniku.Videla ju je profesorka mate i onda se uplašila jer joj ćale i muž od profesorke rade zajedno.
-Sa 16 godina vara svog trenutnog dečka Baneta Gedoru sa nekim likom na splavu.Bane Gedora saznaje sa svojim drugarima iz kraja/sa severa/sa juga
prebija dotičnog nesrećnika štanglom ispred Srednje Mašinske a Marija dobija svoj prvi šamar punim dlanom.
-Sa 18 godina definitivno raskida sa Banetom Gedorom jer ovaj ide u zatvor no pre toga uspeva da svojoj kolekciji lakših telesnih povreda doda i ožiljak od ugašene pljuge na sisi.
-Sa 19 godina drugi put abortira.Miću Felnu je mrzelo da ode do trafike po kondom i mislio je da je onaj što je dobio na bir festu prošle godine ,kad je išao da bije neke pičke što su mu cimale drugara, ispravan.
-Sa 20 godina se udaje.Peva Esad Plavi.Bilans slavlja od 2 dana,14 tuča,78 šavova,7 polomljenih šoferšajbni.
-Sa 22 prvi put beži kod roditelja sa klincem.Joca Pijuk zove pijan,preti da će se ubiti lekovima,govori da nikad neće više,da će pre ruku sebi da odseče nego da joj priušti još jedan bekend slajs u vrat jer nije bilo piva u frižideru.
-Sa 24 prvi put zadržana u bolnici.
-Sa 25 drži za ručicu klinca koji već treba u osnovnu i još jedno bebče u onom kengur sranju što se kači o vrat,rukuje se sa Veranom Matićem dok joj facu prekrivaju one kockice što stave kad priča neki pajdoman iz Drajzerove i apeluje na državu da izdvoji još para iz sredstava poreskih obveznika da bi se pomoglo slučajevima kao što je ona, koji su dale životu i zajednici sve a oni njima ništa.