Nikad prežaljeni nerođeni sin naših majaka.

Хемија. Варница на релацији између двоје људи, без које се не може развити права веза. Све његове приче, жваке, развлачење солажа на гитари, потписивање за Чукарички, а касније и за Депортиво, неће надмашити једноставни контакт очима између двоје правих људи на правом месту. Ни њене кратке сукње, избацивање попрсја, поздрави на ходнику и колутање очима, неће постићи ништа, сем можда подизања јарбола испод његових панталона. Са њом ће се осећати као да чита оно што је Опра у својој задњој емисији препоручила, уместо књиге која га заиста интересује.

Без жишке, њене приче се неће чути од Канзасове баладе "Прашина на ветру", која одзвања у његовој глави, њена рука иако топла, чиниће се као ледена флаша БИПовог пива, извучена са дна Ободовог замрзивача, а када треба да је пољуби, неће осетити ништа сем гурања језика у празну, стерилну теглу за паковање корнишона. Она ће се његовим фазонима у почетку смејати, док ће јој убрзо постати интересантне, колико и извале Шурдиног ујака, након двеста четрдесет седмог праћења серије "Врућ ветар". Временом ће се удаљавати, јер им је на самом старту недостајао основни елемент. Када је он приликом само једног њеног погледа, срећан као циганче кад се попне на трактор, када схвати суштину песме "Отров" Алиса Купера, и када се након узимања њеног броја, први пут плаши да пет година стар, деформисан телефон, не падне на земљу и изгуби меморију, е то је јебена жишка.

Naša nemogućnost saznavanja kako srpski jezik zvuči nekome ko ga ne razume.

Iako je mene moj mrzio prvih 3-4 mjeseca nakon mog rođenja (provjerena informacija - ali, dobro, tad je imao 13 godina, drmao ga je pubertet, može mu se oprostiti), stariji brat je nešto što svaka djevojčica treba da ima i čak nekad više nego roditelji utiče na njen budući karakter. Ima praktičan značaj. Vozi i dovozi iz grada, pravi kućice za tehničko, reži na svako muško što mi se približi na manje od dva metra. Odkad je počeo da radi daje kintu kad zafali. Govori starcima da me puste na svirku, jer će on da pazi na mene (nećemo se ni vidjet', u dogovoreno vrijeme se nalazimo da idemo kući). On je i prvi koji mi je puštao pravu muziku (veliko hvala), koji kopa po netu za prevode filmova koji mi se gledaju, koji mi kupi pravu kartu svijeta da zalijepim na zid, a ne ova ružna sranja u knjižarama u blizini. Vjerujem da ću na neko od označenih mjesta otići sa njim. Stariji brat mi da da nosim njegov fotoparat na ekskurziju, iako sam dosad pokvarila pola tehničkih stvari u kući. Takođe preko njega naučim nešto i o tom šta je seks, prema promjeni kondoma u ladici za čarape, ili činjenici da je njegova djevojka pokrivena do grla ako ja uletim u sobu, čak i usred jula (dobro, ovo je bilo kad sam bila manja, sad ne prilazim ako vidim ženske cipele ispred vrata). Ipak, ima i od mene neke koristi. Biram poklone za djevojku, peglam mu odjeću, zasmijavam ga, zajebavam, ne dam mu da odraste. Zbog mene će biti najbolji otac, ako ikad bude imao žensko dijete.

Osoba koja ti, nakon pitanja "Gde si?" i tvog odgovora "U busu sam, tu sam za pet minuta", kaže da požuriš.