Oni svi imaju preko 60 godina, krezubi su, neobrijani, šuma im viri iz očiju, lice im opaljeno vetrom i svi se nađu u trenutku kada se dešava neka scena na otvorenom da gromoglasnim smehom iz pakla male sredine proprate poniženje jednog od glavnih junaka (češće junakinje) jer je to inače neopisivo smešno. Svi se smeju isto, jako, zlo i uživaju dok pijani Petar Božović šutira u stomak trudnu Mirjanu Karanović, jer im je to najveće zadovoljstvo u životu, dok kamera ide preko njihovih crno razjapljenih usta. Naši reditelji obožavaju da ovu scenu mučno produže preko mere (kao i scene silovanja i sirotinjskog seksa) jer je to umetnost, kadar ide od jednog do drugog meštanina koji svojom pojavom izražavaju turobnost palanačke sredine u kojoj je jedino rešenje samoubistvo: to je učmala palanka i tu su svi zli i nema se gde pobeći. I da, nebo je uvek sivo, putevi su blatanjavi, deca bez gaća plaču, pišaju, crni talas, maljavi pazusi konobarice, debeo krčmar Paja, žene kurve ili zatucane, seljak došo da proda kravu koju mu krade Milan Srdoč čim ovaj ode da piša; pišanje se celo prikazuje, do poslednje kapi na gunju.

Vrhunac dosetljivosti i kreativnosti. Neizostavni kamen temeljac moderne vizije smeha i beskompromisni antipod primitivizma. Prefinjeni humor u kome istinski uživaju samo odabrani. One koji nisu dovoljno vispreni za dostizanje ove duhovne ekstaze obaveštavam da je svaka rečenica šala iz same srži sitkom filozofije i da, shodno tome, posle svake sledi petominutna pauza za smeh.

najsmesnija rec na srpskom jeziku

Upitah lokalnog objektodržaoca palačinkavnog i sendvičnog dijapazona. Srednjoškolski dani nisu nudili previše enigmi i intriga, te se ponadah jednom racionalnom objašnjenju o skoku cene mekike s kremom sa dvadeset na trideset domaćih apoena.

Odgovor se iskobelja kroz prozorče lokala iz maglovite atmosfere oplemenjene isparenjima rumunskih viršli i izađe na svež vazduh među dečurliju sa izrazitim bolom u kurcu i gurbete sa građevine:

Kod frizera ste. Na nos vam pada dlaka i počinje svoj moždano-fizičko-nervni teror. Naravno, rukama je ne možete skloniti jer su one onemogućene ispod one jebene portikle ili šta je već, a ni vaš usni fen čini se nije delotvoran. Jedina šansa da se ovaj užas prekine jeste da suza, koja je posledica višeminutnog psiho-fizičkog bola, primi u svoj tok ovog malog zlotvora (dlaku) i pod uticajem gravitacione sile istog premesti na neko manje iritantno mesto.

Vreme koje protekne od trenutka kada sednete na prazno mesto u gradskom prevozu pa sve dok se ispred vas ne pojavi trudna baba ratni invalid i zatraži da joj ustupite sedište, bilo direktnim obraćanjem tj. rečima, bilo indirektnim obraćanjem koje se javlja u dva oblika: 1. umirući kašalj jedno 5 cm od vašeg uveta 2. pseći pogled u pravcu drugih putnika koji za cilj ima da inicira hajku na Vas.

Kada dete počne da priča o jednoj stvari a nastavi o sasvim trećoj a treći je onaj što kad daju medalje stoji najniže i tako je sad bila neka trka i tu je primao medalju jedan crnac Lamin koji se zove slično kao onaj Milan iz I2 koji mi se sviđao sve dok nije rekao da je Mašina šnala lepša od moje a ona ju je kupila kod Kineza a Kinezi su mnogo smešni kad ih pitaš kolko nešto košta oni ne kažu trideset dinara nego tlideset dinala.

Иза ових врата, у згради која се налази у најлепшем делу Београда, насељу Неимар, живи гђа Христић. Гђа Христић, својевремено преводилац, публициста, пиколиста великог оркестра СХС-а и мачевалачки шампион, осма је генерација која насељава ово здање у срцу града. Супруга академика Пајића и мајка Сташе и Андреја, сликарке и наркомана.
:Зврнддддд:

Iritantniji od trejlera. Najnepotrebnija stvar na svetu. Prilika da vidite ključne scene u filmu, zaplet, rasplet, specijalne efekte, najsmešnije delove...po nekoliko puta. Posle ovoga gledanje filma je suvišno. I sve to uz neizostavno dupeuvlačenje. Svi hvale sve. Stari glumci mlade nade, mladi glumci hvale iskustvo starijih, svi glumci hvale scenaristu, scenarista hvali 'momke' iz ekipe za specijalne efekte, momci hvale svoje kompjutere...a reditelj hvali sve njih.I svi zovu jedno drugo po imenu. Svi su oni jedna velika porodica, a prezimenima nije mesto u porodici. I što je ključno super su se zabavili za vreme snimanja. Koliko god film bio dobar...film o filmu će ubiti i najmanju želju da ga pogledate.

Ово је израз који користи свака зиљава пичка која се домогла ТВ-а, неписмени певач, офуцана певачица, недојебана манекенка, глупа водитељка и наравно Џеј, када треба да опишу рад свог колеге. Овакве небулозе можемо свакодневно прочитати у дневним и недељним новинама и часописима и наравно свакодневно чути на вољеној нам телевизији.

Put tvog ćaleta od kuće do škole, dužine oko 20 kilometara, duž kojeg se u oba pravca navodno ide uzbrdo.

Najpribližnija zamjena za pravu stvar.
Trip svijeta u kojem danas živimo. Jebena Matrica stvari koje nas okružuju i služe da zavaraju naša čula. Zatvor za naš um. Imamo čitavu plejadu stvari koje služe da zaobiđu stvarnost u kojoj osjećamo **bol** zbog koje znamo da smo još uvjek živi.

Više ne jedemo zdravo, zašto, kada imamo sintetičku Abecedu vitamina u kapsulastom i šumećem obliku. Više ne kušamo, jer imamo sintetičke zaslađivače i aromatore da okusimo sve egzotične ukuse. Više ne mirišemo feromone, zašto kada imamo sintetičke mirise svih opusa da nam uzbude maštu uspavanu sintetičkim seksom iz pornića. Mada više se i ne jebemo, jer imamo sintetičke kurčeve da zadovolje dame podmazane sintetičkim vlažilima, i sintetičke pičke da izmore sintetičku erekciju kurca izazvanu tabletama. Imamo sintetička druženja i sintetičke prijatelje da zadovolje naše potrebe za komunikacijom i siocijalizaciom. Više ne razmišljamo, jer imamo smartfonove i smartkompove da to rade za nas. Više ne odlučujemo, jer imamo sintetičke kutije i ostale medije, da to rade za nas. Više ne živimo...

Čovek koji je istinski ukapirao kako moderna umetnost funkcioniše, rešio da zaradi fino kintu na tome, a uz sve to umesto da od sebe pravi budalu ko većina umetnika, uzme i pravi budale od vrsnih "poznavalaca" umetnosti.

Osoba A krene rukom, osoba B krene da zagrli. Osoba A ukapira da osoba B hoće da se poljubi u obraz, pa krene tako, dok osoba B videvši da je osoba A prvo pružila ruku, pruža ruku dok osoba A sklanja istu. Nakon par iteracija dodje se do vrlo neprijatnog polupozdrava sa istovremenim rukovanjem grljenjem i ljubljenjem 3x po srpski, iako okolnost upošte ne nalaže takvu vrstu pozdrava, pošto nije slava.

Posmatrano sa strane, osobe A i B izgledaju kao totalne asocijalne budale. To je to.

Jutarnju tišinu prekida rif pesme koju ste stavili da vas budi zato što je opuštajuća i voleli ste je. Mislili ste: "Prava jutarnja pesma za novi dan".

Sada mrzite tu pesmu iz dubine duše. To je zato što su milioni godina evolucije u vaš mozak ugradili osećanje koje ti najrazumnije kaže: “Ne! nemoj sad! napolju je mračno, hladno, strašno i ima predatora, a ti si još uvek umoran da bežiš od njih”. Tog primalnog osećanja niste svesni, ali upravo taj Pavlovljev refleks čini da pesma zvuči kao rik tiranosaurusa koji čeprka ispred pećine u kojoj spavate.

**Ova definicija nije o tim normalnim ljudima**. Verujte, postoje ljudi koji su rešili da pokrenu neku svoju granu evolucije, homo homo-kretenus, i ubedili sebe da vole ovaj osećaj. To su oni ljudi koji ne balave dok kljucaju ujutru u autobusu, već nasmejano gledaju kroz prozor. To su oni ljudi koji su smislili milion izreka o uranjavanju. To su oni ljudi koji su smislili “dvoboj u zoru”, majke im ga američke nabijem:

*-Hahaha! Bili, ovo je tvoj kraj! Jutros sam ustao još u 5, obilno doručkovao, odradio gimnastiku i spreman sam da ti raznesem mozak.
-Grmpf… Čekaj bre bar da popijem kafu.*

Naravno, ovaj peder neće to sačekati.

To su oni ljudi koji žive život punim plućima dok ne crknu od srčke u 42. pošto im organizam najzad kaže: “Zajebi. Odustajem. Ne mogu više da trpim ovog debila.”

Razumem ja stare ljude. Razumem osećaj gde je bolje probuditi se rano nego uopšte se ne probuditi. Razumem i malu decu. Imaju čemu da se bude. Ova definicija nije ni o njima. Ova definicija je o ljudima koji su zdravi, pravi i nenormalni, koji su svesno izabrali da budu **Jutarnje Osobe**.

Jutarnja osoba ima potrebu da vam svoj životni izbor nabija na nos. Ujutru, naravno. Jutarnja osoba ima potrebu da se smeši i raduje se ničemu, majke joj ga nabijem lude. Neke jutarnje osobe odu korak dalje, pa imaju potrebu da istrče ujutru jedno 4-5km ili vežbaju. To su najgore mitske osobe koje nikad nisam video, ali očigledno postoje, kad vidim radno vreme nekih teretana. O njima ne vredi ni pričati, to su totalni imbecili.

I sve je to ok, živi i pusti budale da žive, ali problem nastaje kada jutarnje osobe počnu agresivno da promovišu svoj način života, ili se nedajbože popnu na poslovnoj lestvici (a penju se steram im ga zato što to rade ujutru dok normalni ljudi spavaju). Tada dolazi do situacija:

Situacija u kojoj vam je potreban papir (ili češće više njih) iz javne državne ustanove (ili češće više njih - daleko) da bi završili posao u javnoj državnoj ustanovi.

Mlada, tek napupela cigančica Zišan Džupra se šeta sama poljem pirinča. Sunce je u zalasku, monsuni su odavno prošli, iz prikrajka je gleda mladi lepi nosati Dipak Ghurpa i zamišlja kako će im život biti lep kad se uzmu. Naravno, vidimo scene iz njegove glave.

***Pesma
Zišan peva nešto lagano i nežno, dok mazi klasje pirinča sa par slonova u pozadini.
Kraj pesme***

Odjednom se pojavljuje zli Satiš, sa brkovima ko Musa Kesedžija:
*-Hahahahahaha Zišan, bićeš moja!
-Ne, ne, nemoj, ne!*

Obara Zišan na zemlju, prebacuje je preko ramena, i ubacuje u svoj džip. Krajičkom oka gleda Dipaka i kezi mu se. Zlatan zub zasija. Dipak kreće da trči prema džipu, ali se ovaj odveze. Dipak se dere.

Premotavanje u budućnost: Dipak, sada malo stariji, sa brkovima ko Marko Kraljević, lep i jak, u tesnim pantalonama i braon kožnoj jakni puca na neke automobile, eksplozije, dim, i na kraju hapsi neke huligane i ubacuje ih u policijski auto. Zum kamere na Dipaka, kez sa zlatnim zubom u ćošku.

Dipak se vraća u stanicu pobedonosno, i dolazi do dramatičnog razgovora sa šefom:
*
-Dipak, ovo je zadnji put! Zadnji put si postupio van protokola.
-Ali, uhapsio sam bandu silovatelja i ubica, zar ne?
-To nije bitno. Bitno je da uvek kada si ti u pitanju, uvek mora da bude van pravila. Daj mi značku i pištolj.
-Videćete da sam bio u pravu.
*

Baca pištolj i značku na sto. Izlazi iz policijske stanice, ponosno, ide kući. Sprema večeru, u krajičku oka mu suza, ej, takav čovek a meka srca majku mu.

Zamišlja:
Grli se sa Zišan, ona šarena u pičku materinu, on u nečem belom, ko kroz maglu, govore jedno drugom kako se vole.
***Pesma
Odjednom kreću da pevaju i da igraju. Pojavljuje se još jedno 50 cigana iza njih da ih prati. Zišan se sklanja pa sa nekim indijkama rotiraju glave ko kokoške i zavijaju. Dajdigidajddigidajdigi tajngtajngtajngtajng džipra gurta digidigi tajngdigitajng. Dipak izvodi solo igranje, jebe keve, Zišan mu prilazi, grli ga taman da se poljube san gotov.
Kraj pesme***

Dipak uzdahne i upali televizor. Kad na njemu, niko drugi do zli Satiš! Priča kako je postao glavni političar u jednoj pokrajini i kako će se obračunati sa svima koji ga ne vole. Zli osmeh u pičku materinu (naravno zlatan zub).

Dipak se dere: *“aaaaaaaaaa Satiš, sad si ga najebao, majke ti ga ciganske, još ti pamtim to što si ukrao moju voljenu Zišan, idem po tebe!!!”*

Dipak se sam zaputi da sjebe Satiša, i usput u jednoj kafani se napije od tuge, i reši da pravi kavgu. Pobije se on tako sa jednim debelim što gnjavio nekog mršavog cigu upadne cela kafana u tuču. Prebije on sve redom tu, i ode sa ovim mršavim cigom, koji saznajemo da je i sam imao probleme sa bandom zlog Satiša. Zove se ajd, Giriš.

Sad krenu oni zajedno da sjebu Satiša.
***Pesma
Voze se njih dvojica u džipu ovog debelog nasmejani i pevaju. Džatra kaaaa, bole miiiii, guptra gaaaa, soske tiiiii!
Kraj pesme***

Naidju oni u selo zlog Satiša, i kreće karanje. Pucanje, eksplozije, dim, prevrtanja, još eksplozija, lukovi, strele, noževi, pucanje, eksplozije, i tako jedno 15 min. Strada x statista.

U jednom trenutku, Giriš se uhvati za krvav stomak.

*“Joooj Girišu, prijatelju stari kao celi život da te znam, joooj, nemoj još nije ti vreme, kuku lele”.*

Giriš mu kaže da ga ostavi i da ide da spasi Zišan. Ostavlja ga tu, i kreće još motivisaniji da jebe kevu zlom Satišu.

Opet karanje, pucanje, eksplozije, pičke materine i u jednom trenutku nailazi na zlog Satiša, koji drži Zišan i izgledajući kao sam đavo kažće Dipaku da će morati da se bori za Zišan, ali da ostavi oružje pošto hoće sam da se obračuna sa njim.

Opet karanje, samo sad bez oružja. Tepanje do daske, razbijanje stolica, ogledala, escajga, Zišan gleda sa strane drži se za obraze i navija i vrišti, još malo karanja i Dipak je na kolenima. Satiš ga gleda i taman se sprema da mu zada konačan udarac, kad Dipak pogleda Zišan i odjadnom vadi neku snagu iz muda, i kreće da roka ovog Satiša ko sveti Ilija ciganin, obori ga na zemlju i uzima pištolj da ga ubije. Zišan prilazi i grli ga.

*-”Neću da te ubijem, pacov kao ti to nije zaslužio”.*

Sledeća scena, hapse ovog zlog Satiša, zbog toga što se saznalo za njegova zlodela i dodeljuju neku nagradu Dipaku, daju mu značku nazad, izvinjavanja na sve strane, a šef sedi i iz prikrajka zlo i ljubomorno (ali ipak poraženo) gleda. Dipak se zahvaljuje svom najboljem drugaru Girišu, koji izlazi iz publike, živ i zdrav, sa umotanom rukom. Milina.

***Pesma
Fešta. Šareno, eksplozije, vatrometi, slonovi, tigrovi, narod, žene, muško, deca, glumci, statisti, kamermani, sve ripa igra i peva, Dipak izvodi još jedan ultra uber dens, Zišan rotira glavu digidajgdigidajg tandaratandara tandara kurbla gurtna tandaratandara, kreću Dipak i Zišan da igraju i pevaju, sviredom iza njih, onda se kao uozbilje na trenutak pa uspori kao ples, pa opet tandaramandara igranje pevanje, klovnovi, slonovi, cirkus, ovo dvoje se uhvate i ljube se kao siluete. Aukurac.
Kraj pesme***

Stanje koje se može opisati kao mešavina manične depresije i PMS-a. Uobičajeni simptomi su mučnina, dijareja, racionalizacija, nagle promene raspoloženja koje se manifestuju u vidu bezrazložnog smejanja i plakanja. Prisutni, ukoliko se ne prepadnu, mogu da uživaju u jedinstvenom performansu, svojevrsnoj adaptaciji Pekićevog "Besnila".

Akutno oboljenje u Srbiji, završiš fakultet za jedno, radiš drugo a živiš od trećeg.

Nije bitno gde, nije bitno kako, najbitnije je oštar mač, makljaža i 5 cisterni kečapa. Interesantno je kada se otfikari neki ekstremitet iz rane šiklja krv kao iz hidranta. Kontam kada se preseče arterija, pa piči krv na sve strane, ali ovo... Haos. Još je jače, onako zaleću se u slou moušnu, i ŠLJAS, seva mač, deranje, pičkaža do bola, tu nogama izmlati 2 manje čete, vadi mač iza leđa, i kao Isa mesar, cap, njih 13 trče k'o pilići bez glave i zalivaju scenografiju. Tajanstveni nindža/samuraj, se jebeno ludački zagleda u jednu tačku dok truplo ne padne nepomično. On potom vraća giljotinu u okvir uz zvuk šcn, i odlazi prema horizontu sa osmehom od uva do uva, jer je napokon osvetio polomljena 2 izloga njegove radnje.