Žikica Jovanović Tramvaj.
Nov, kupljen ove godine, tih k'o podmukao prdež i crven ko fudbaler matične mu države. Najgora investicija gradskih vlasti ovog milenijuma!
Od kad su pušteni u rad, stanovnici ulice dr Ivana Ribara se žale kako ne mogu da zaspe bez uspavljujućeg klaparanja na koje su navikli od kad postoji njihovo naselje, dok je par građana iz ulice Jurija Gagarina zakasnilo na posao kada ih nije probudio prvi jutarnji tramvaj.
Penzioneri ga ne podnose, jer sa ekstra redom sedišta sad uvek imaju gde da sednu bez toga da dignu nekoga, a i ako se desi da nema sedišta, ima isuviše malo mesta u prolazu da bi se ceger sa pijace mogao staviti srednjoškolcu na glavu dok se žalopoji o današnjim generacijama.
Pošto je jako svilen, najpažljiviji i najbolji vozači su izabrani da ih voze, što je dovelo do toga da je onaj prvi ispod crte ljubomorno zakucao svoju matoru "dvojku" ravno u vrata onom što je ušao na vezu, i to na sred Tašmajdana.
I ajd' sve to, al' što nema onaj prozor nazad da se nalaktim i izbacim glavu ko ker kad se vraćam s posla - e to je već previše!
Eleftheros
Siromašni su.
Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.
Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.
Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.
Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.
Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.
I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.
Komercijalizacijo bola, i oče i majko.
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Običaj zborovskih momaka da uvate trebu i plate joj kartu za lančaru to jest ringišpil, i onda je itaju do besvjesti da oture obješenog plišanog međeda na zemlju. Posle siđu i dadnu međeda curi i kasnije išću pičke zbog istog tog međeda što je ona sama oturila. I kad ona poda pičke eto joj međed jebo je on.
Grčki junak koji je kao mlad igrao fudbal u Holandiji, a pod stare dane razvio maniju čistoće i umro pijući deterdžent i paranoično mrmljajući sebi u bradu "Bolji sam od Ahila, bolji sam od Ahila... I od Van Bastena sam bolji... Mister Proper je pička...".
Poseban oblik kulta ličnosti karakterističan za naš narod. Verovanje da je upravo onaj državnik koji nije više među živima bio najbolji i najsposobniji da vodi ovaj narod, a da je posle njega sve krenulo nizbrdo. Kao krompir - sve što valja je pod zemljom.
- E, da je Dušan danas živ on bi sve ove zakone doveo u red...
- Ma da Tito nije umro sad bi mi bili ko Švajcarska!
- Nemate pojma bre, Sloba je bio car za sve!
- Ne lupajte gluposti, Zoran je bio pravi demokrata, evropejac i građanin sveta...
- Boli njih kurac sve četvoricu, oni sad u paklu igraju raub, a đavo im drži pikslu jer je za njih amater. Mala, daj ovde još po jednu!
vutga ljudeeii
kad padne prvi sneeg matoree
Čovek koji je išao do kraja sveta... Čak i dalje - do Kirgizije... Dao je terminima ''nepoznato'' i ''neistraženo'' potpuno novo značenje... Obišao je mesta, toliko daleka i nepristupačna, na dalekom Istoku, Severu, i kod nas, da ih je dosad skoro niko nikad nije obilazio... I uspešno nam prikazao način života ljudi u najsurovijim delovima planete... I to stavljajući se u njihovu kožu, objektivno, otvoreno i sa entuzijazmom, bez drame, lažnog pizdenja, slinavljenja i patetičnih, sažaljivih kukumavčenja nad njihovom sudbinom,( tako svojstvenim britanskim novinarima i putopiscima na koje smo navikli)... Ako ništa drugo, bar nam je pokazao da divlje životinje ne žive samo u Africi, i da netaknuta, divlja priroda nije isključivo samo na Aljasci i u Kanadi kao što nam to poručuje VVS, već da je ovaj svet mnogo duži i širi, mnogo suroviji i divniji, mnogo uzbudljiviji i raznovrsniji... Kako bi smo mi inače mogli da vidimo i doživimo sve one nepistupačne i surove predele centralne Azije ili zaleđene tundre Skandinavije i Sibira da nam nije bilo Jove?.....
Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.
Montenegrinska zamena za madafaka.
- Ne može ti ovaj moj uć' , da jebe oca!
Prefiks za otaljavanje laži.
pa dobro = uopšte nije dobro
pa neka = nismo završili, nipošto
pa slatka je = ružna je kao smrt
pa simpatičan je = potpuni idiot
pa hajde = uradiću to, ali preko kurca
pa znam = nemam pojma
pa ne znam = znam vrlo dobro
pa jesam = nisam
pa nisam = jesam
