Srpski vremešni rokeri
Priča o tome kako je propao rnr, koncentrisana na ljude koji su, iz neobjašnjivih razloga, popularni u Srbiji. Dejan Cukić, recimo, ne može da uništi rnr, Dejana Cukića je na dočeku Nove godine, onomad u Čačku, slušalo 5 ljudi, i još 5 cigančića koji su bacali petarde. Napominjem da je Prljavi inspektor Blaža izostavljen zbog čiste ljudske empatije. Gotovo neprimetno retaradirani Blaža izaziva izvesne ljuske emocije koje ne dozvoljavaju da ga pljuneš, a kamoli šutneš.
1. Bora Čorba
A bio je kul tip. Pretvorio se u tipa sa nacionalno osvešćenom rukom koji forsira sponzoruše po gradu i dodeljuje Oskara popularnosti na TV Pink. Uspeo i da kumuje otvaranju rock bara sa najskupljim pivom u Beogradu, plus to pivo moraš da piješ u društvu Đorđa Davida.
2. Đorđe David
Po ceo dan loži klince da je jedini preostali roker u Srbiji, a u slobodno vreme sedi u Čorba kafeu. Jedini uspeh mu je rok album sa Gašom iz Legendi, snimljen '83. Izbačen iz svih projekata na kojima je sarađivao zato što je "jebeni ne-konformista". Ostaje samo da ga izbace i sa sopstvenog solo projekta.
3. Bajaga
Počeo gotivnim acid tripom sa Berlinom i Malim slonovima. Posle toga snima isključivo heroinski pop, muziku za zaljubljene srednjoškolce iz ruralnih sredina, koji nikada neće čuti Cohen-a ili Cave-a.
4. Kiki Lesendrić
"Ok, obući se kao momčići iz Coldplay-a... Check!
Neka ti ministar napiše pesmu... Check!
Ubaci neki stih za zaljubljivu seosku omladinu... Check!
Šta?!?!?! I dalje me slušaju samo retardirane tinejdžerke?!"
5. No smoking orchestra
Nemanja, Nemanja... Daj, neka bude da si DB-ovac, molim te, nema šanse da nam ovo svojevoljno radiš. Vrati se, molim te, u prošlost, odmah posle Podzemlja i prestani da se baviš umetnošću, negde krajem 1995. godine.
6. Đule Van Gogh
A kada se samo setim kako sam voleo Da li zna i onaj punk-rock sa početka karijere. Šteta što si gledajući MTV kreativno satrulio kao i sve što dođe pod njegov uticaj. A još se i šminkaš kao emo-pop-punk peder...
7. Plavi orkestar
No comment...
Šta ti treba?
Pitanje koje ti često postavljaju najbliži u danima pred rođendan, Novu godinu ili Božić.
Ne bi želeli da ti poklone neku glupost, nešto potpuno nepotrebno, nešto što ne želiš ili već imaš...ili su jednostavno ostali bez ideje, pa ti na taj način ostavljaju mogućnost da sam izabereš.
Razmišljam kratko:
Ono što zaista želim je da me pred spavanje neko ušuška i pročita mi kratku priču, da me golica dok ne ostanem bez daha, da se uvek iskreno smejem, da me boli jedino krasta na kolenu, da kada mi dođe žuta minuta mogu da zaplačem bez stida, a ako može i komplet voštanih bojica od 24 komada...Ono što zaista želim je da ponovo imam pet godina makar na minut.
Kažem:
**Može crna rolka...**
Konstanta
Stalna veličina. Van fizike, to je devojka koja je deo tvog života, i koja je tako prirodno uz tebe, i oko tebe, da misliš da ona i postoji da bi ti bila gedžet. Ona ti daje taj tako bitni osećaj poželjnosti. Trpi tvoje kvazi - mangupske ispade, ispunjava bezlične dane, diže raspoloženje i to sve na takav način da izgleda kao da si ti tu za nju. Ne zna ona da isti potencijali ne daju napon, da glupani traže nestabilnost, varijacije. Zanimljive promenljive koje iskustvo pretvara u šablon.
I onda padne na pamet misao da o Konstanti ne znaš ništa, a ona o tebi sve. Zna kad ti treba, šta ti treba, uvek je tu, nenametljiva, pomirljiva, ali ti o njoj - ič. Nikad zagrebao po površini, ko se sve lomio da dokaže da ona postoji, ideal, osnova. Da je ona visina koju je trebalo dosegnuti. Da su sve ostale samo cifre koje su tu zbog nje, dok je ona smisao. I onda shvatiš, ali si već ponavljač koji je otišao da meša malter.
- Vidim sakrio si se tu iza stuba, ali viri ti stomačina, pa rekoh da ti skrenem pažnju.
- Heh, ćao, ovaj, da znaš, baš sam krenuo da te zovem, ovih dana. Nego u gužvi sam nekoj, trci, tako…
- A je l’ da? A imaš li mi broj dušo?
- Imam, naravno.
- Pa koji mi je?
- Šta?
- Kurac sto trčim za tobom! Broj, lepi, broj…
- Pa onaj 69, je l’ da? Stari onaj…
- Pa da, taj, koji je, kako ide?
- Pa ne znam, nemam ga ovde, nov telefon sam uzeo neki, pa nisam prebacio. Aliii… imam kuci, na starom.
- Aha, ali ajde ti ipak zapiši, čisto da ne možes opet da se izvlačiš, bože sačuvaj…
- Pa jao, zar mislis.
- Piši… 069… Daj ja cu da ti ukucam. *Klik, klik*. Evo, gotovo, tu sam ti izmedju Majde 2 i Maje kurve.
- Ma to Miki uzeo da se glupira, izmenjao imena…
- Ma naravno. Ajde cimni me, da mi ostane broj, pošto ću svakako ja tebe morati da zovem.
- Nemam kredita.
- Pošalji mi besplatnu poruku, ista smo mreža.
- Ovaaj. Ispucao sam sve tri, evo baš malo pre Milanu, treba neke knjige da mi…
- Aha. Haha, jaoo, knjige?! Jao. Jao. Sve se smeje u meni. Dobro, ništa, izdiktiraj mi.
- Od Getea “Faust” i od Dan…
- Broj.
- A, to.
- DA.
- Pa ne znam ga na pamet. Novi broj, ide nekako 6, 9, pa osam, nula… ček…
- MOLIM?! Uh. Dobro, mirno. Imaš u telefonu zapisan. Imaš na plastici od SIM-a.
- Ma ne znam da nadjem u telefonu, novi je bre, smartfon neki, nema ni SIM nego direktno kod njih aktiviran... Ja nisam u suštini ni hteo da uzimam, nego kao navalili, uzmi pa uz…
- Daj ja ću da nadjem.
- Evo, slobodno. *KLIK* Jao ugasi se. Pa vidiš kakav maler, baš kad… Nego da, baterija, mora da se formira, znaš no, tri puta po 12 sati...
- JEBI SE I JEBI SE! Ma koja sam ja budala... Šta sam je tebi? Nula? Sigurica. Konstanta! Uvek tu? Jebi se! Lunjam za tobom kao matora koka, dok ti čukaš sa strane. A i treba mi tako. Prostor?! Eto ti prostor. NA! Eto ti svet! Skote! Skote...
I izgubi glas. Okrenu se i ode, tako lako.
A voleo sam je.