Studentska griža savesti
Fantomsko osećanje. Dolazi niotkuda svako veče posle 10h, kad studentskoj mukici dođe iz dupeta u glavu da je prošao još jedan dan bez hvatanja za knjigu. Malo prošara po organizmu, ispijenom od kafa, cigareta, alkohola, monitora i želja za seksom, izazove poneki proliv, mučninu i strepnju da će, ako tako nastavi, okinuti godinu. Prolazi nakon višečasovnog spavanja, i sledećeg dana uopšte ne remeti svakodnevne aktivnosti kao što su igranje igrica, zujanje po gradu, po Vukajliji, Fejsu, varenje, gledanje TV-a... Sve do 22h kada se javi ponovo.
Najbolja drugarica
Vidi, ja sam muško, i imam je. Mator sam konj, te možes bataliti priču, "Ti bi nju samo trsio, pa je tešiš kad' je drugi ostavi u nadi da ćeš da umočiš". Neću da umočim. Mislim hoću, jer sam kao napaljeni jednorog ovih dana, ali ne njoj. Zašto ne? Jebiga, je l' bi ti skakao na sestru? Pa?
Beše neka ekskurzija, i iz nekog nepojmljivog razloga (ni dan danas ga ne znam), nisam otišao. Trodnevna, jebemliga, ali kao da je trajala mesecima, kažu. Žene, alkohol, doživljaji koji se prepričavaju unucima, poznate ličnosti, pičke materine, ma bili ste i vi na takvoj sigurno, da ne dužim. Najbolja ikada. I nikada u životu mi neće biti draže što sam propustio sve to. Tada sam je upoznao.
Ne kažem, imao sam i ja kvarne misli. Ali u početku. Pa kako i ne kada je lepa, i zgodna, pametna, dosadna kao i ja kada joj objašnjavam da je pogrešila, a tvrdoglavija od bika; nepromišljena u mnogim situacijama, ali sa dozom tog famoznog x faktora koji je i u takvim momentima čini beskurpuloznom dobricom.
Sednemo tako na kafu, u jedan od onih kafića koji svi imaju, onaj gde se osećate, pa...lepo. E, tu. I smejemo se. Evociramo uspomene. Kako sam je "muvao", a tada je bila sa njim i koliko ga nisam voleo, a kasnije ni on mene jer je znao da mi se sviđa ona. Pa onda kada samo se napili, a ja je nosio kući. Ili ona mene, ne sećam se. Pa par godina posle kada sam upao u sranje, a ona skupila svu svoju usteđevinu i pritom pozajmila pare da bi mi dala. Kažem dala, ne pozajmila. A oni magarci kad su je napali. Ni ne znam odakle mi hrabrost da svesno hrlim u batine. Hvala Bogu, te su se uplašili i otišli. Ili su oni ostali, a mi otišli? Ni toga se ne sećam baš, nebitno. A kada ponestane tema za razgovor, jer ipak posle toliko provedenog vremena zajedno nekada nema šta da se priča, i kada nastane tišina, nije nam neprijatno. Gledamo ljude u tom kafiću, i čekamo da njen verenik dođe po nju. Ah da, nisam vam rekao, ima verenika, a ja ću biti kum. I jedva čekam da spičkam svoju polugodisnju platu za jedan dan.
Eto, nekada davno bio sam zaljubljen u nju. Sada je volim. A ti? Imaš li ti najbolju drugaricu?