Stric

Објашњавање Стива Неша на примитивном српском колико добро игра баскет.

Морбидан начин да се докаже количина егоизма коју поседујеш. Тим чином доказујеш колико си заиста скренуо и у колику си дубиозу упао. Постао си опседнут околином и причама које круже. Овај поремећај је свакодневни код пубертетлија, неуспелих филозофа, политичара и осталих умишљених појединаца који мисле да ће донети промене као Марксов Капитал.
Егоцентризам преовладава и ствара се илузија сопствене важности за свет. Толико си болестан да ти је важно хранити своју поремећеност мишљу ко ће за тобом плакати, ако умреш.
Идеологија је једноставна, ако ме нико није разумео док сам жив, сви ће схватити када будем мртав и жалити, а ја то желим да видим. Свакако болесно.

Рад оних којима је мото Ако неће милом онда с вилом. У намери да га ували истрајаће дуже него полуосовина на гаражираној Голф двојки.

Ljudi koji nemaju svoju Andromedu su hendikepirani za čitav jedan svet, galaksiju, svetlosnu godinu, siromašniji za jedno vredno osećanje, stanje duha, vremensku zonu..Za čitav jedan podsistem unutrašnjosti bića. Osudjeni su na najstrašniju kaznu - da ostare.

Andromeda je nedeljivi deo svih unesrećenih i nesnalažljivih, neprobojna samoća u službi opstanka u društvu, štit, oklop i zaklon, kamena tvrdjava sva u lišaju i mahovini, načeta ludost u službi zdravog razuma. Svakoga ko poseduje Andromedu odlikuje i tračak sujete, jer svakome je njegova Andromeda najlepša. Uredjena po sopstvenom nahodjenju a opet mistična i iznenadjujuća, ona se širi i skuplja oponašajući pluća univerzuma, i treba je posećivati samo u trenutcima kada za njom najviše čezneš i žudiš. Druge ne smeš povesti tamo, jer lepotu tudje Andromede nije lako uvideti - na letimičan pogled deluje blistavo, a opet, ta blistavost materije i duha neiskusnom posmatraču može delovati zastrašujuća.

Neki su vekovima gubili vreme tražeći put za Indiju, nalazeći jedino prokletstva ljudske pohlepe i tragičnu patnju postojanja. Ja sam tražio sopstveni put, koji će me odvesti na samo moje mesto, u jedan zaseban univerzum, gde leže sama ideja i početak pupčane vrpce..Mlečnim putem, sa lastama i raspevanim prolećnim pticama ispod pazuha. Tamo jedino mogu biti svoj, sam sebi prekor i sud - mali Bog svog malog univerzuma.

Uplaše se za mene kada otputujem. Kažu lik mi ubledi, brada naraste kao trava u žitu, u očima zasijaju iskre žudnje i zvezde kojima još nisu nadenuli ime. Ne primećujem - otisnem svoj brod na nekoliko nedelja, podignem bela jedra, prekinem sidro, uživam u slobodnom letu i padu, plovidbi u beskonačno, namerim krmu ka nepoznatom pravacu, ćutanju, drugujem sa mislima koje ne trebaju ograničenu reč, zvukovima koje daruju instrumenti koje sam jedino za sebe izmislio. Nema gladi, hladnoće, sujete, prohteva, zahteva, jasno odredjenih pravila, tebe, mene, civilizacije..

Tabula raza. Družim se sa crnom materijom, uzbudjen posmatram supernove, u stomaku osluškujem vetrove sa sunca, i sve ono što mogu doneti iz daleka. Ne zanima me Mars, Jupiter je tačka koja bledi, a Zemlja samo početna stanica sa koje sam krenuo davno, vrlo davno.

Na Andromedama nema ratova jer nemaš sa kim da ratuješ, nema greha jer nemaš kome da ga počiniš..Nema crne mame i crnog tate, crvenih slova i zlobe sitnih duša, krv se uspava i ne razmišlja o smrti u ograničenosti vremena i postojanja, udišeš vazduh sa večnih okeana i planinskih venaca. Tamo je sve istinito, stvari dobijaju druge mere, oblici nova značenja, um neslućene dimenzije a ljudska sudbina jedan novi smisao. Ne postoji ni jedan vid barijera ni iskušenja - samo pobeda.

A onda nekako prokrijumčare zgusnuti snop svetlosti kojim te traže, i skokneš do njih - čisto da vidiš šta ima.

Najčešći flešbek na detinjstvo. Ubedljivo najviše boli od svih batina koje ćeš dobiti u životu. Ako ih ikada i dobiješ. Ne bole samo obrazi, već i klinački ponos, duša. Jer, znaš da si pogrešio, bio kriv ili nevin, ćaletova teška ruka ti ne gine. Trenutak pred udarac, dilemu da li će najzad popustiti i oprostiti, prekida snažan potisak vazduha velikog dlana prema tvom majušnom licu. Ruka samog Boga. Nastaje jaz. Najkraći jaz ikada. U deliću sekunde kroz glavu ti prolaze najkontradiktornije misli ikada: Zašto sam promašio zicer na fizičkom; Da li sam ugasio svetlo u kupatilu; Da li da kažem za četvorku iz matematike; Da li je Maja iz VI 2 provalila da mi se sviđa; DA LI ĆE DA BOLI?
Hoće, boleće. Boleće kao sam đavo. I ti to znaš najbolje od svih. Boleće prvo obraz, pa jagodice, usne. Uho. I ono boli. Oči se naglo magle... Gotovo su krvave... Bol te polako preuzima...A ti ćutiš. Nemaš snage ni srca da izustiš bilo šta...Pokušavaš da zadržiš suze za sebe, jer si dečak, muškarac, budući vojnik...Ali ne ide...
Osramoćen si. Ponižen. I to pred nekim strancem. I mlađim bratom...Gledaš kevu u predelu brade...Ne možeš u oči nikako...Ćale te je jednostavno u trenutku - Uništio...

Ali hvala Mu, zbog njega si ispao ČOVEK.