Trenutak kada prvi put pogledaš u oči svog novorođenog potomka, a on iskrivi usta u nešto što izgleda kao osmeh. Od tog trenutka si kupljen za sva sranja koja će ti napraviti u životu.

Sigurno nešto što oćeš da ti kaže vrh ortak, tipa fazon ko meni Stankela, kati s leđa prilazi riba vrste dobra.

Šo reče Stankela, mesto randevuja prečke i stative. Ono, sigurno da ima neku čar kad daš evrogo u raklju na primer dropkom, a goša neverue.

Lepa jedna manifestacija iz kategorije slobodnog vremena. Popiješ koju čašicu alkoholnog pića sačinjenog od kvaliteta i sigurno da možeš da izzavršavaš neku bičarku tipa Maja Mandžuka.

Сигурно да основу сваког стадиона чине јужна трибина, северна трибина, источна трибина: ПАНТЕЛА, западна трибина: САГАПО па опет источна: ПАНТЕЛА па западна: САГАПО итд. а Пантелу обузме нека много лепа емоција.

Лепо једно место из времена врсте прошло типа : ја сам ишао, ти си ишао, ишли смо,... Сигурно да та нека ош Драгица Правица VIII2 плава смена "Пантела Пантела капитен на осма два" буди неке лепе меморије.

Najbolji primer simbioze biljnog i zivotinjskog sveta.

Fudbalski izraz koji se koristi kako bismo obavestili saigrača da mu protivnički igrač dolazi s leđa, ali zašto ono "mala", nikad mi neće biti jasno.

Opaska na prirodnu predodređenost bede da ostane beda. Može neko da se trudi, muči čitav život, završava škole, jebava sam sebe u dupe, ali ako nije rođen pod srećnom zvezdom džabe mu. Često mu nedostaje samo taj jedan korak kako bi uspeo, kako bi bar jednom osetio to blaženstvo ostvarenog plana, ali još češće taj mu korak izostaje.

Živeće on i proživeti svoje, ali tu nijansu crvene nikad neće moći da raspozna. Nedostižna finesa trijumfa ostaće samo puki san, uprkos ogromnom trudu koji je uložio. Jedina nada mu ostaju deca. Radiće i najgore poslove samo da njima pruži neku šansu, da se podignu za kastu više u ovom poretku nepravde i laktanja. Satraće sebe u svakom smislu, a dok bude umirao gledaće u nebo i misliti: “Sirotinjo i Bogu si teška”.

Lik Čarli Šina kada bi glumio u nekoj seriji Radoša Bajića

Radna motivacija prosečnog stanovnika Srbije.

List toalet papira, koji, za svaki slučaj, provučemo između guzova posle brisanja, čisto da proverimo da je posao obavljen temeljno i nema neželjene zaostavštine...

Siromašni su.

Žive u novinskom fišeku u septičkoj jami, redovno ih lokalni cigani biju po kvrgama što su dobili od rada u kamenolomu, a noću, umesto da spavaju, oni studiraju. Dva fakulteta. Majku nemaju, a otac im je dobio četri raka i usput naučio kako se komercijalno jauče za pare.

Iz govora najstarijeg sina koji siroto šapuće dok uči osnove elektrotehnike i testeri po jedno deblo za ogrev obema rukama na ledu bos jasno isijava iskonska dobrota i požrtvovanost za mlađu braću i sestre koji su isto odlični đaci a igraju i folklor. Jednostavno, ova jednosobna porodica je van svake diskusije apsolutni sinonim dobrote.

Nikad se oni nisu požalili na pešačenje preko tundri i tajgi, nikad posvađali ispod šupljeg krova, nikad poželeli tuđe, a taman posla odigrali kladionicu. Sa mukom bremenitnom, ali i osmehom, krotko i hrišćanski smerno male krtice grickaju svoj put do kolača društva obilaznicom, preko sažaljenja.

Naravno da te mrze! Naravno da bi ti se najebali majke, šutnuli u prepone, pokupili pare i zlatne zube, spalili te brenerom i hranili se tobom preko zime! Boli ih uvo za čitav svet i proklinju dan kad su se rodili osuđeni da njuškaju za hranom kao mravojedi.

Nema toga u lutkarskoj predstavi za kompjuter i par Najkovih ermakserica, ali ove krvopije su maleni siromašni vulkan koji samo čeka priliku za erupciju, nasmejan i sa otvorenim koferom od violine.

I, znaš šta je najgore? Prolazi im. Jedu te. Jedu te polako dok ne gledaš. A kad se probudiš, osmeh im više nije tako topao, krov im nije šupalj i odmaraju, a ti im testeriš drva za ogrev u pauzi dok gradiš hram Svetog Save i gledaš im u prozor dok ne zatvore roletnu.

Komercijalizacijo bola, i oče i majko.

Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.

I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.

Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.

Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.

Bila to gola istina ili čista otrcana izmišljotina, uglavnom je najjebozovniji način da predmetu svojih želja kažeš kako i šta bi joj sve radio, a da to ipak možeš da pripišeš nevoljnoj reakciji svojih moždanih vijuga, ukoliko dotična ne pristane na igrariju.

Bez brige, uglavnom pristane. Sanjala je i ona tebe.

Dva tipa ličnosti: jedan pljuje po svima i jebe mu se šta će da misle o njemu. Drugi sve guta i tripuje da ga svi vole zbog toga.

On pati. On cilim svojim tilom osjeća svaku pismu koju izvodi. Nebitno što je pismu obradio. Nebitno što piva na plejbek. Nebitno što gostuje na Tv Ruski Krstur i što je istog jutra tu numeru pivao u još 16 emisija. On je tako do jaja. On je tako umjetnik. On ima udvojeno isto slovo u svom imenu. On ima tako kul spiku i tako je iznad tih ustaško-četničkih sranja. Njemu niko ne može oduzeti šetnju Balkanskom ulicom jutarnjim časovima 80tih, zadimljenu salu Skc-a, druženje sa Milanom Mladenovićem,…Šatro. On štiti životinje, on zatvara vodu na slavini dok pere zube. Ali on nikad ne priča o tome. On je Massimo Savić.

Скривена порука коју ти незнани јунак шаље блицањем.

Moralni Mont Everest. Čovjek sa predstavom svijeta kao utopije, gdje svako zna svoju ulogu i mjesto. Naivan k'o šiparica , jeb'o bi ga dvadeset puta dok bi on konto da mu vršiš pregled prostate. Dobar kao drug, još bolji kao neprijatelj.

Екстремни пример персоне која је залутала до коске у својој промашеној професији, одбацивши савете многих да микрофон замени оклагијом током изграђивања кафанско-вашарске каријере. Покретна дефиниција брђанских гласовних могућности, премазаних криком кобиле у терању што даје савршену мелодију за аларм који ће те дићи из мртвих након монструозног наливања у биртији у друштву локалних радодајки од којих те је једна одвукла кући и арчила све док јој се ниси избљувао по фаци.

Као таква, она са великим ентузијазмом и жаром у извођењу хитова Весне Вукелић Венди и остале естрадне елите забавља весело друштво. Одевена у тиграсти допичњак из ког вири џи стринг, кожне порнићарке и дубoки деколте у ком је успела да ушиљи иоле отромбољене сисе к'о времешни сељак притке за парадајз, са шљаштавим ђинђувама које додатно руше њену појаву не бира жртву коју ће ојадити за две домаће плате док нариче срцепарајуће стихове и врти му гузицом поред главе, омогућивши истом да осети тај устајали мирис знојем укишељеног међуножја.