Putnik kroz vrijeme
Jebo mater tako se osjećam svaki put kada je ovo pomjeranje satova naprijed-nazad. Pogledam na telefon, piše da je 9 sati.
Siđem do kuhinje, sat pokazuje isto 9 sati.
Nosim kafu, kad onaj mali sat kod televizora pokazuje 8 sati.
Onda stanem i počnem da razmišljam koji me sat jebe, jel ovaj na telefonu i kuhinji ili onaj mali kod televizora kog smo kupili u Sloveniji 92-e.
A nije taj mali garant, on je miljenik u čitavoj kući, njega prvog namještaju.
I tako stojim, ladi mi se kafa, molim Boga da me niko ne pita kada sam ustao, zbuniću se, počeću da cimam glavom u stranu.
Oladi mi se kafa, et'...
Papir trpi, more guta
Teorija je jedno, ali praksa nešto drugo. Crtaš, smišljaš, planiraš, mučiš se, ali pitanje je da li će to stvarno tako da radi kada ga napraviš. Dok ne osetiš na svojim plećima težinu izazova, računaj da si džaba krečio. Dobro, ne baš džaba, ali to je kao da si naučio tablicu množenja, a uhvatio u koštac sa integralima. Jes' to sve matematika ali...
Možeš da gledaš fudbal danima, ali nećeš naučiti da igraš. Dok ne sedneš u Jugića džaba ti pređeni Need for speed-ovi. Isto je sa pornićima. Isto je sa devojkama. Isto je sa okretanjem palačinke.
Iskustvo je suština.
- Batice, čujem da je Miki doživeo fijasko kod one male, šta je bilo?
- Ma da, to im bio prvi sudar. Miki se usr'o, znaš kakva je riba ona, a njegovo znanje o muvanju se svodi na teoriju iz Bravoa, da devojke vole čupave momke, slatko neuredne, ne utegnute i slično, nekih romantičnih komedija, dedine parole da mu je svuda bolje nego u gaćama, burazerovog stava da je seks sa kondomom isto kao pranje nogu u čarapama i one fore “Gde ti je papirić? - Kakav papirić? - Pa iz kog si ispala bombonice”.
- Joj brate, već mi je loše, pričaj!
- I ništa, nije se kupao dva dana, bio čupav, obukao izgužvanu majicu i pantalone, krenuo bez gaća, naprskao neki dezodorans čisto malo da ostavi trag... Krenuli da pričaju, njemu se digne miško, njoj to bude smešno, on da iskulira krene sa onom pričom je l’ ti tata terorista, i ona njemu šta kao, misliš da sam bomba, i Miki ni pet ni šest kao ma ne nego ličiš na Talibana. Sjebe se lik, ona njemu pukne šamar i otera u kurac, kaže mu da smrdi kao puma i ode. Eno ga Miki i dalje u neverici.
- Ja ne verujem šta čujem, umreću brate!!!
Na koliko je penzija?
Питање које се поставља противнику како би га психички убили. Доказује да смо тотално самоуверени и спремни на тотално понижавање истог. Често се може чути на фудбалу у крају.
-Један нула!
-Усрало те ово!
-Није брате, рекао сам ти да савијамо...
(...)
-Два! Пуниии!
-Има још да се игра, опустите се...
-На колико је пензија?
-Е сад ћеш да видиш како се игра! :креће сам у продор и губи лопту на првом играчу: