Izlizati opanke
Заборавио си ти мене, праунуче. А притисло те са свију страна, видим ја, па реко' ај' да ти се бар у сновима јавим. Није ти лако. Гор' високо, а дол' тврдо. Да ти приповедам како је мени било, можда ти буде ласније:
Беа новембар 1915., у Пећи. Једемо ти ми неки клот пасуљ, суморна је слика, киша нека, бљузгавица, блата на све стране, куса војска у тишини, само говеда гладна ричу. Једе са нама и Војвода Степа, реч не проговара. Добар сам ја са њим био још од '12-те, кад'но растерасмо Турке код Куманова. Приупитам, чисто да прекинем мук:
- Је л' мора, Војводо, баш преко албанских гудура? Арбанаси ће нам главе доћи, а ако нам они не доакају, без 'леба и по мразу, сами ћемо скапати.
- Ама, је л' се то ти бојиш, Јанићије? - упита он.
- Није мене стра', Војводо, но ми се клизају опанци - велим ја њему.
Засмеја се она голобрада дечурлија из ''1300 Каплара'', насмеја се и Степа, а није му до смејања. 'Де си ти још вид'о да Краљ, Влада, Врховна Команда, сва скупштина, 'телигенција и војска једног народа напушта своју Отаџбину ђутуре? Дабоме да ниси вид'о, нећеш ни да видиш. И сад се често упитам, да л' је морало тако? Да л' је то била храброс' или лудос'?
А притис'о Швабурина озго од Београда, притис'о Бугарин од Ниша, па нема се куд. И ако пређемо те планинчуге, шта ћемо после? У туђој земљи?
Не питај ме како сам преш'о Албанију, ни кол'ко смо у Скадру чекали на ''савезнике''. Не питај ме кол'ко сам кила им'о кад стигосмо на Крф. Не питај ме ни кол'ко сам бораца сахранио успут.
Ал' ме питај како узесмо Кајмакчалан и пробисмо Солунски фронт. У нека доба, кол'ко смо брзо продирали, стигне ти моја пешадијска чета Врховну Команду на челу. Препознам још с леђа седу главу Војводе Степе, на коњу.
- Помаже Бог, Војводо! - јавим се ја, а видим и њему мило.
- Шта је, вели, Јанићије? Не клизају ти више опанци?
- Познају терен, одговорим ја к'о из топа. За ову су земљу опанци и прављени!
Знам ја да ни теби данас није лако, и тебе опколили са свију страна, па још и озго притискају. Запамти само једно, праунуче: нема Васкрса без Голготе. Слобода кошта, мили мој.
Ај', у здравље, па се сети Јанићија твога, макар о Задушницама...
Zaklinjanje u Bibliju na početku sudjenja
Pokazatelj koliko je američko sudstvo pravedno i normalno. Dovedeš čoveka ateistu da svedoči u slučaju višestrukog ubistva, prinudiš ga da se zakune u Bibliju da će govoriti istinu, i to će ga naterati da ne laže.
Priručnik za gitariste; Kampovanja i ostale manifestacije
Pošto postoje neverovatne zablude i nerealni mitovi o gitaristi na kampovanju, ova definicija-priručnik bi trebala da bude sveto pismo svakom budućem kamp gitaristi koji se upusti u to, sa ciljem da bude neko i nešto.
Reality check, pisan iz ličnog dugogodišnjeg iskustva u ovoj ulozi, kaže sledeće:
1. NEĆEŠ JEBATI;
Što pre ovo shvatiš, bolje. Ti nisi tu da jebeš sine, ne, ti si tu da sviraš raskrvavljenim prstima Ostani djubre do kraja dok drugi jebu maloletne tatine ćerke po ispovraćanim šatorima i okolnom žbunju. Ovo je možda i najbitnija stavka, jer, ako si pošao na kamp sa gitarom i ciljem da ti ona nabavi pičke, ima da se razočaraš kao Nikola Kojo kad mu sjebu Spačeka.
Upamti ovo. Ti si mašina, samo ćeš dobiti možda koji ćevap ili belo meso kao nagradu, pare nikako, osim kovanice u glavu, ako ne sviraš kako valja, a pijanim čikama se to ne dopada.
Ovako:
Prilazi ti mini krdo devojaka sa par momaka, pitaju te jedno od sledećeg 99% :
- Eeeeej, je l' znaš:
A - Ostani djubre do kraja?
B - ko me ter'o?
C - Crni leptir?
D - Moji su drugovi?
E - Krivo je more?
F - Kad sam bio mlad?
G - Kao mornar?
I kao kritikal, jednu od engleske ponude;
H - Wonderwall / Heavens doors (obično ne znaju dalje)
Absolutno je imperativno da ih znaš! Ne zbog sebe, već zbog njih. Seti se, ti si tu zbog njih poneo gitaru, zar ne? Onda zabavi marvu. Ako marva hoće to, daj im to! Kad se svi odvale ili zaspu, sviraj onda sebi Dimu Borgir, Elis in Čejns, Pero Deformero, šta god hoćeš, tad si na prinudnom odmoru, dok ne krene runda 2, ali dotle si proprety of okolna stoka.
Od Azre do Zabranjenog Pušenja. Moraš. Živiš ovde, to ti je u krvi, hteo ili ne. Niko te nije pitao hoćeš li. Moraš. Upamti imperativ. MORAŠ. U slučaju da se ne slažeš, idi na kampovanje bez znanja domaće muzike.
4. IZVLAČENJE;
Smorio si se, vrtiš iste pesme 40x, kenja ti se, hoćeš da jedeš? Zajebi. Rečima nikad nećeš uspeti nikoga da ubediš da moraš da napraviš pauzu, pogotovo pijanu stoku, jer promili ne haju za tvoje probleme, već samo za njihovu konstantnu radost, a ti bi da rušiš sneška.
Jedini način da nekome objasniš da moraš da odmoriš je da pokažeš prste, one kojima si drao žice proteklih 5 sati. Marva sa gadjenjem reaguje na urezane žice u jagodicama i tada im receptori za dedukciju prorade i skontaju da moraju da popuste malo. Za sve ostale izgovore će ti naći kontra argument, ovde mogu da ti popuše, i daju ti da jedeš na miru.
Ako si uspeo da implementuješ gore navedena pravila u svoju svirku, čestitam, postao si pravi kamp gitarista! Sviraš dok drugi karaju, tebi lepo, bacio si Krivo je more na repeat refrena da niko ne skonta, malo pevaš - malo jedeš, skinuo si i Šobića za nedajbože ako nalete patriote sa juga, kompletan si, jebote, to je to!
I kao mali dodatak - NIKAD, ponavljam, NIKAD ne sviraj ni jednu pesmu, sve i da je znaš najbolje na svetu, koja ima elemente nacionalizma, jer nikad ne znaš ko je u šatoru do tebe. Jer bi mogao da saznaš.
Srećno!