Moto trgovaca belim robljem.

Хемија. Варница на релацији између двоје људи, без које се не може развити права веза. Све његове приче, жваке, развлачење солажа на гитари, потписивање за Чукарички, а касније и за Депортиво, неће надмашити једноставни контакт очима између двоје правих људи на правом месту. Ни њене кратке сукње, избацивање попрсја, поздрави на ходнику и колутање очима, неће постићи ништа, сем можда подизања јарбола испод његових панталона. Са њом ће се осећати као да чита оно што је Опра у својој задњој емисији препоручила, уместо књиге која га заиста интересује.

Без жишке, њене приче се неће чути од Канзасове баладе "Прашина на ветру", која одзвања у његовој глави, њена рука иако топла, чиниће се као ледена флаша БИПовог пива, извучена са дна Ободовог замрзивача, а када треба да је пољуби, неће осетити ништа сем гурања језика у празну, стерилну теглу за паковање корнишона. Она ће се његовим фазонима у почетку смејати, док ће јој убрзо постати интересантне, колико и извале Шурдиног ујака, након двеста четрдесет седмог праћења серије "Врућ ветар". Временом ће се удаљавати, јер им је на самом старту недостајао основни елемент. Када је он приликом само једног њеног погледа, срећан као циганче кад се попне на трактор, када схвати суштину песме "Отров" Алиса Купера, и када се након узимања њеног броја, први пут плаши да пет година стар, деформисан телефон, не падне на земљу и изгуби меморију, е то је јебена жишка.

Zbog nemogućnosti stavljanja ključa u jednu od viđenih brava, jedini preostali način ulaska u kuću u pijanom stanju.

За разлику од Британера и Талијана који су докторирали на ту област, наши скривени камераши су прекршили прво правило скривене камере а то је:''Насними прво довољно гегова и ситуација да има за годину дана, па тек онда пусти на ТВ...'' Нажалост, наш Пера Ложач је то пренебрегнуо, па је, већ после 3-4 епизоде почела да га препознаје цела Србија и да га напада и шутира по улици и кад нормално иде и не снима ништа...

Да би успео да одржи своју емисију, пребегао је у Босну и тамо почео да тражи жртве... Опет није послушао савет, и опет је најебао... Затим је дошао на генијалну идеју. Да се облачи као пандур, да зауставља људе на путу, истерује из кола и терорише на најразличитије начине... Знајући добро за исконски страх и страхопоштовање наших људи према униформисаном лицу, дошао је до 10-так епизода, које су нас увесељавале све док раја није поч'ла да препознаје његову маленкост и док није навукао на себе бес органа унутрашњих послова БиХ, те је морао да ''збере бокчу'' и да запали даље...

Пут га је даље одвео у Македонију, где већина вероватно никад није ни чула за скривену камеру... После иницијалних гегова и форица украдених од Жабара, поново се вратио својој опсесији: да се облачи у полицајца и да пресреће људе, изводи их из кола, терорише и иживљава се на њима, и снима њихове реакције... За сада му то иде добро, пошто се његова скривена камера вероватно не емитује у самој Македонији, али ''Пинк'' има покривеност за цео Балкан, па ће вероватно ускоро и тамо да попуши...

Остаје му само да наштреба шиптарски, да се отисне пут Косова и тамо обуче униформу КПС-а, па да пресреће све оне шверцере и кријумчаре дроге и тамо да их зеза и малтретира... Све док негде, после три емисије, неки Саљи, Љатиф или Даут, не потегне прангију и однесе му пола главе, у тренутку када му наш несрећни Пера нехотице открије 25 кила хорса испод ћебета у гепеку ''Мерџе'' или 10 полуголих Молдавки у камиону са дрвима, негде тамо на прелазу Врбница и Ћафа Прушит....