Dragi Branko,
Obraćam ti se sa "dragi Branko" jer si nas ti tako učio, ali bih ti radije uputio par komplimenata koje pristojna deca ne koriste.
Još mnogo toga si me ti naučio. Verovao sam ti, Branko, više nego Titu. Tebi i Dejvidu Belamiju. I danas mi je sreda omiljeni dan, ušlo mi pod kožu zbog "Kockice" i "Opstanka". Životna želja mi je bila da učestvujem u "Kockici" i da izdominiram znanjem. Sve sam se nadao da će mi se pružiti prilika iako ni u vrtić nisam išao. Pane i Goca nisu ti bili ni do kolena, na bednog plagijatora Acu Poštara neću da trošim reči.
Kad sam prvi put čuo "Ob-la-di Ob-la-da" hteo sam celom svetu da kažem kako su Bitlsi ukrali muziku iz tvoje emisije.
A onda sam saznao da ti zapravo ne živiš u vrtiću. Pa čak i ne radiš tamo već da si glumac. To sam prihvatio. Nekako. Ali sam barem verovao da si mnogo pametan i da sve znaš i da su te zbog toga pozvali da sa nama podeliš svoje znanje. A o tvojim drugarima tatatatircima sam, uz neskrivenu zavist, mislio da su , sem što su najsrećnija deca na svetu (em žive u Jugoslaviji em učestvuju u "Kockici") istovremeno i najpametniji i najvredniji cvet naše omladine. Dok nisam saznao da postoji i nešto što se zove scenario i da postoje ljudi koji taj scenario pišu a koji se ne zovu Branko Milićević. Pa jebem mu miša, mogao si bar neko pitanje da im postaviš onako, na suvo, da čuješ šta deca stvarno misle. Makar bi se smejali. Čekaj bre, pa još će da ispadne da ni one pesme nisi ti smislio?
Sazreo sam, Branko. Ne možeš više da me foliraš. Čuo sam sve. I da si narkoman. I da si počeo da radiš sa decom jer ti je to bila jedina ponuđena tezga u pauzi snimanja partizanskih filmova. I da ti se osladilo jer je to bilo neiskorišćeno tržište. I da si maltretirao decu na snimanju. Da zapravo uopšte ne voliš decu. Nisam hteo da verujem.
Ali morao sam da poverujem u ono što sam video svojim očima, kada sam ćerku dovodio u tvoje pozorištance i kada sam pola prosečne plate morao da prospem na kineske đinđuve čija nabavna cena teži ka "nula dinala". O ulaznicama da i ne govorim.
I na kraju, još ovo: Kažu da je dobro što je Džim Morison umro mlad jer da je dočekao starost, verovatno bi se pretvorio u cirkusku atrakciju u vidu masnokosog matorog rokera, mozga pretvorenog u kašu od narko-koktela, koji bulazni reciklirane stihove i tezgari za bednu siću. Ali, Morison je bio roker narkoman koji je prodavao svoju priču takvima kakav je i sam bio, a ti si bre, bio dečiji heroj! Ne kažem da bi bilo bolje da si umro mlad, daleko bilo, ali bre, nisi morao da prsneš s mozgom na tako bizaran način. Raša Popov je to barem uradio sa stilom, a ne kao ti.
Kako si smeo da dozvoliš da ti se to dogodi? Ako je heroj mog detinjstva sada izlapeli matori namćor, kako da sebe u četrdesetoj godini ubedim da u meni još živi ono dete sa početka?

Tatatatira i tebi,
Tvoj drugar

Био сам тад студент, тек уписао факултет. Прва генерација студената у мојој фамилији, није мала ствар. Још већа ствар била у то време да се из ужичког планинског села студира у Крагујевцу. Требало је пара, рођени, а ми их нисмо имали!

Нашао сам добру собу, код фине газдарице, баба Милке, мада је најбитније било да је била јефтина. Горе, одмах поред Палигорића, чувене градске кафане.

Кад сам први дан прошао поред Палигорића, замирисали ћевапи. Сваки сам састојак осетио, мајку му. И месо, и лук, и зачине, и ћумур на ком су се пекли... Како бих смазао двадесет, мислио сам се. Ал није се имало, често сам и у најосновнијем оскудевао, а и морао сам да учим, ни за дружење нисам имао времена.

Прошла прва година, ја најбољи у генерацији. Шта ћу, једини ми бег од беде био да учим. Добио и стипендију, ал и то мршаво, а морао и кући да помогнем, они су још мање имали. Била и једна Сања што ми се свидела, ал нисам смео да је питам, јер сам знао да нисам имао два или три сата дневно за девојку. И сваки пут кад прођем поред Палигорића, осетим онај мирис ћевапа, и зарекао сам се да ћу од прве плате да поједем тиx двадесет ћевапа.

Завршио пре рока као студент генерације. Одмах ме узели за асистента. Леп посао, мислим се. Плаћају те фино да учиш, то ми ишло од руке, буде и по која студенткиња... Милина! Брзо стигла и прва плата и, како сам је подигао са благајне, запутио сам се право у Палигорић.

Успут сам замишљао како ћу коначно да утолим глад, размишљао о салатама, кајмаку, како ми се мекани ћевапи топе у устима. А све то не иде без пива, разуме се. Сео и наручио све редно. Појео их.

Ништа. Ко да сам било шта друго у уста ставио. Пробао и сутрадан. Ништа. Више ми нису ни мирисали толико лепо кад сам пролазио поред Палигорића.

Постао сам и професор. Имам довољно за породицу, моје маторе, за друштво... Од тад не знам колико сам ћевапа појео, а још имам неки свраб у грлу, као неку глад, за оних двадесет ћевапа кад сам становао код баба Милке.

И онда сам схватио да је та глад могла да се засити само тад. Као што студенткиње од двадесетак и више година сада не могу да ми надокнаде ону Сању коју никад нисам позвао да изађемо јер сам знао да би ми то одузело времена.

Све у своје време, рођени. Све у своје време...

Само да ми је да овај свраб из грла некако оде...

Модерна верзија хиљаду и једне ноћи. Послодавац дави, а ви будете удављени до изнемоглости.