Otkomanda
Njena se plava kosa mešala sa tečnošću boje crvene kao njene usne te junske noći kada ju je video uplakanu na klupi u parku. Kroz vlasi su tekle tople reke krvi kao kroz kakve klisure u proleće kada se poslednji sneg topi i time označava početak nekog novog života. Njenom je došao kraj.
Zelene oči su bile mrtve, bez sjaja, prazan pogled uperen prema prozoru kroz koji je treperila svetlost ulične svetiljke. Gledao je u svoje šake. Krvave, izguljene kože od nekoliko snažnih udaraca. Šta je to uradio koji kurac? Nije osećao ruke. To ne može biti njegovo delo, neki đavo je ušao u njih. Poželi da mu otpadnu, da se osuše i pretvore u pepeo, nije hteo ta prljava oružja krvnika na sebi.
Hteo je da se probudi, opet na trotoaru ispred kafane, kao i svako jutro. Jebena šećeruša i ona kurva konobarica, zbog nje sanja ovakve gluposti. Ma mora da je san. Nije! "Jebem ti majku mrtvu, ubico!", pomisli i zajeca gledajući kako kroz njenu kosu teče krv kao vetar onog dana kad ju je nagovorio da sedne sa njim na APN-a peticu, bolje nije imao, jebiga.
Isti vetar joj je mrsio kosu kad je pomolila glavu kroz prozor vagona, poslednji put gledajući kakvog monstruma, pijanicu i kockara ostavlja. Nije mogla da trpi stalno mučenje, batine i smišljanja izgovora za modrice po telu, niti njegov zadah na jeftinu rakiju i još jeftiniju kurvu kad bi se prljav i obuven izvalio na krevet pored nje. Uzela je jednogodišnjeg sina i otišla daleko iz tog mraka i agonije, nadajući se da nikad više neće videti njegovo lice, mržnjom i patnjom oblikovano i urezivano u njenom sećanju.
Njegove misli, crne poput najdubljeg ponora okeana, prekinu dečji plač. Iz senke je, vukući svog najboljeg plišanog prijatelja, dopuzao njihov sin, crvenog lica preplavljenog biserima koji su se slivali niz pidžamu, ostavljajući za sobom duboke brazde na duši. Uzeo je dete, poljubio ga, pozvao muriju i skočio kroz prozor.
"E budalo pijana, na drugom si spratu bio.", pomisli dok je ležao u bolničkoj postelji sa nekoliko preloma. "Otkomanda, prijatelju, okreći list, menjaj ili se nadaj da će sledeći put biti više spratova."
Dobio je nož u zatvorskom dvorištu jer je krivo pogledao jednog nadrkanog robijaša. Otkomandovan na pravo mesto, poslednji dah ispusti dok mu je krv tekla kroz sedu kosu, nikad vrelija, žureći što dalje od svoje prošlosti i senki života koje konačno popustiše svoje okove.
Štaš popit?
Iskazivanje zahvalnosti osobi koja vam je učinila neku dobru stvar ili vam uputila kompliment, bilo šta što je vama bilo pomalo iznenađujuće.
"Hvala" je tako passé.
Mirko: Ćao lijepa neznanko, želim da ti iskažem svoju veliku zahvalnost što si došla u ovaj lokal večeras, dok ti nisi došla meni je ovaj izlazak proticao u lošoj atmosferi ali kada sam tebe vidio sve mi se proljepšalo, nabacila si mi osmjeh na lice samom svojom pojavom, dozvoli mi da se predstavim...
Zagorka: Maro, Maro, čuješ li ga, čuješ šta mi govori a? Momak štaš popit? More l' konjak? Nemoj me sad razočarati! Odera vam....
Mirko: ...ja sam Mirko...
Zagorka: Ma neka si, i ja sam Zagorka, de spucaj na eks pa da zaigramo.
Mirko (u sebi): E konačno da sam i ja potrefio kada treba da ošišam mačora, biće spavanja...
Konobar daj meni dupli, pitaj cure šta tuku.
Biće ovo dobar teferić.
