Povreda šake/lakta/kolena/stomačni virus/lakši oblik multiple skleroze/samoizlečivi karcinom
Teniski "slengovi" za ***smanji s drogom čoveče***.
Niko nije dokazao al' ja kad kažem...
- Nadala muči povreda kolena!
Iza zatvorenih vrata
- Gospodine Nadal, pozitivni ste na neke droge! Šta ćemo? Ipak ste vi prvi čovek na listi!
- Šta? Ko? Nisam pio konjsku spermu! Ko vam je rekao?
- Ajd malo da odmoriš zbog kolena i nama iz antidoping komisije po jedan sedmodnevni Dubai!
- Kol'ko?
- Jedno tri meseca!
- Aj' može, taman sam planir'o da udaram temelj za štalu na Maljorci!
-------------------------------------------------------------------------------------------------
- Novak propušta Madrid!
Iza zatvorenih vrata
- Dobar dan mister Đoković N0L1!
- Pomaže Bog!
- Šta kaeš?
- Pomaže Bog kasam reko!
- Postoje sumnje da srčete neke preparate preko srkalice u hiperbaričnoj komori kad se izjednače pritisci i naše aparature ne mogu da izmere te droze, al znamo da si lud od droge jer posle šest sati trčiš k'o izludio jebo te ćaćin ćaća!
- Hahahhahah....ja sam Supersrbin, a mi imamo snage! Srbija majka! Srbija do Tokija preko Milvokija! Daj 'vamo telefon da ti se potpišem ovim markerom na taj tačskrin!
- Gospodine Đoković, ajd da ne komplikujemo! Šta kaeš da malo odmoriš od tenisa, koju sedmicu, jebiga brate, kad bi ti zamrznuli krv i prodavali k'o tabletice moremo dve Holandije da nadrogiramo!
- Ajde važi, odmoriću malo, piši povreda šake tamo! Taman da idem s Jelenom na kurs za žene trudnice superjunaka! Neću da mi se dete pati i radi u piceriji k'o ja onomad!
- Smanji z drogom Nole!
- Nie problem!
Fina parica
Manja svota novca koja ti dodje u pravom momentu, baš kada si načisto ostao bez love. Milija ti je od svake zamašne sume novca koju zaradiš kad si finansijski situiran.
Čovek otvori novčanik iako unapred zna da je prazan i da je u malom džepiću novčanika samo nekoliko zvečećih moneta, nedovoljnih i za kupovinu žute štampe. Beznadežno kopa po fiokama gde je nekada davno ostavio neka sredstva za kafanski crni fond. Nema. Više ne može da se seti da li je potrošen u kafani ili ih je ona beštija od žene pronašla i nenamenski utrošila za namirnice. Vreme ističe. Još pet-šest minuta i beštija će tražiti da pre polaska na posao ostavi par hiljada dinara za redovne potrepštine za taj dan. U glavi počinje da pravi spisak mogućih kreditora. Od koga zajmiti sredinom januara? Zvoni mobilni: kum Janko. Ajde da se javi, mada od kuma nema vajde, nema za šta kuče da ga ujede. I u kafani se uvek žicari i šljamči uz njega. Ali izgleda da kum Janko nije kasno stigao na Kosovo. Sluša i ne može da veruje: "Zdravo kume, do juče nije imalo za šta kuče da me ujede, al' od juče je druga situacija. Tu sam u prolazu, pa rek'o da ti konačno vratim onih 70 evra što ti već nekoliko godina dugujem, ako si kući da svratim?" "Svrati kume moj najdraži, evo reći ću Milici da pristavi kafu, nema problema za dug, znao sam ja, kum nije dugme." Po završetku razgovora još nekoliko minuta stoji kao hipnotisan. Nije nešto, ali fina je to parica, baš u pravo vreme.
Prva beba u novoj godini
Sve unosniji razlog da žene krajem marta pohotno naskaču na svoje muževe.
- Gospođo, zašto opet vrištite?
- Porađam se, doktore, osećam kako je krenulo!
- Nije krenulo, bili ste pre par minuta na već šestom pregledu danas na vaše insistiranje. Uostalom, zašto ste vi uopšte primljeni sinoć?
- Pa pukao mi je vodenjak.
- Nije, dežurni doktor je rekao da ste prosuli IndoMie supu po gaćama, a da pritom ni nudle niste očistili. Čak je prepoznao da je goveđa. Nije mi jasno zašto vas je i pustio da prođete prijem.
- Nebitno, ali ipak sam tu, hehe. Pardon, nisam se smejala, osećam bolove, vreme je, verujte mi.
- Nije vreme, nema osnova za porođaj, beba nije ni krenula. Zaboga, pa vaš termin je pred kraj januara!
- Kako nije vreme, kad je Siniša već dole sa ekipom Studija B? Ostalo je sat vremena do Nove godine!
- Koji Siniša? Gradonačelnik?!?
- Da. I nebitno je, seci me, izjasnila sam se da želim carski rez.
- Ali beba je visoko, skoro ispod grudi! Opasno je i za vas i za dete!
- Ma baš me briga gde ćete da sečete pa sve i da čestburster ejlijena izvučete odatle, ali onih 300.000 dinara mora da bude moje! E, i da gledate na sat samo da taj trenutak bude bukvalno par sekundi iza ponoći, ljubim vas. Može, a? Šta me gledaš, zovi anesteziologa!
Naš prvi Božić
Још ни Зорњача своје лице показала није, разбудио ме отац, благим ћушкањем и нежним гунђањем. Испод медвеђе коже се искобељах, још топао од сна, а он је стајао преда мном, обучен у кожух, у дебелим ваљенкама, држао је топор у снажним рукама. Први пут у брање храста! Коледо је данас! Требало је дочекати Сварожића, младо Сунце што се враћа! Скочио сам, џарнуо ватру, мали Домаћи запишташе и полетеше на све стране. И ја навукох кожух, ваљенке и ушанку, у трен ока загазисмо у целац.
Отац је дуго пртио, а ја за њим скакутао. Помолих се Морани да нас пусти до дубраве – јер заиста, дизао се хладан јутарњи ветар и вејавица – и Леснику, да нас унутра прими, заштити и опрости узимање дрвета. Обећах му жртву, меда, воска, колача, принећу пред његовим кипом, јер он је заштитник нашег рода… И заиста, док стигосмо у дубраву, ветар и вејавица престаше, облаци се проредише, и испред нас храстић је стајао, обасјан јединим зраком Сунца који се пробијао одозго па све до Матере Мокре Земље. То је био знак. Отац рече: Пази, сине! Једним ударцем! Иначе, неће на добро изаћи. Замахну тешким топором, и храстић се затресе, паде постранце, а топор се одби, и оца по нози окрзну. Приђох стабљици – висила је на још два-три влакна. Погледах оца: низ просечену ногавицу му је цурио танак траг крви. Отац се намршти и притисну руком рану.
Обузети стрепњом и молећи се Боговима, кренусмо натраг у село, носећи дрвце. Из далека, приметисмо да нешто није у реду. Резак мирис дима штипао нам је ноздрве, а у даљини као да се чуло пуцкетање ватре, запомагање жена, њиштање коња. Мало ближе, могли смо да угледамо црвене вреле петлове како скакућу по кришама наших изби.
Село је било нападнуто, кипови оборени и спаљени. Тамо где су стајали Велес, Перун, Јарило, Весна, играо је ватрени колоплет. Једино џиновски Триглав није хтео да гори. Оборен конопцима, начет секирама, тужно је гледао са земље, знали смо да га нико више неће подићи. Лесноме можемо само захвалити отац и ја што смо пре свих отишли у брање храста...
Мајка је лежала испред колибе, покушавала да устане. Пришли смо јој пуни наде, али тевтонска стрела вирила јој је из груди. Пала је оцу на руке, ја сам плакао, а она је шапутала:
Људи на гвозденим коњима... Са крстовима на грудима и штитовима... Извлачили су нас из изби... Стража је спавала... Псе су потровали још ноћас... Клали су нас као стоку... Оборили Богове, запалили... Мало нас је побегло, нису се трудили да их гоне... Пре него што су напустили село, њихов вођа, Чернобог му кости глодао, пропео је коња и на словенском што смрди на немачку проклетињу извикнуо из свег гласа:
„Пагани словенски! Срећан вам ваш Коледо! До овог датума следеће године ви ћете сазнати како се слави Божић! Послаћемо вам мисионаре. Онима који су преживели. Уколико поново дигнете своје дрвене богове, милости неће бити ни за кога. Чули сте ме. Христ вас благословио! Бар ове преживеле, остали горе у паклу... До следећег пута...“
Мајци је линула крвава пена на уста, отац је плакао као дете у колевци, стежући је у наручју. Ја сам окренуо леђа селу, одбацио дрвце, узео очев тешки топор и кренуо кроз негажени целац. До хришћанског града, да принесем жртву за Коледо, браћо и сестре. Знам једино да ће ме ускоро видети сви они које сам икада изгубио, и мајка ће ме чекати кад будем стигао, а биће тамо и наши Богови. Загрлићемо се, Богови и људи, и славићемо празник младог Сунца до краја времена.