Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.

Kad vlast uhapsi kriminalca, slika se sa njim za novine, poljubi ga i pusti opet natrag.

Grupa ljudi koja izlazi iz kuća samo kad su velike nepogode da bi obavestila javnost da se ni oni ne sećaju većih suša/kiša/snegova/poplava/ekstremno niskih i visokih temperatura...

Hiljadu puta sam čuo pitanje - kako je moguće da oni iz South Parka mogu onako da prozivaju sve redom i da im niko dosad nije došao glave? Odgovor nije mnogo komplikovan. Privid demokratije važniji je od same demokratije.
Svaki prosečan Amer treba ventil. Kao što su npr.Simpsonovi. Čovek dođe kući, pogleda seriju koja ismeva i njega i celu naciju, nasmeje se, počeše između nogu i bude mu lakše. Vremena su postajala teža, pa je bio potreban i jači ventil. Pojavio se South Park. Prozivanja, bogohuljenja, krvi do kolena...sve zarad hleba i igara. I kad čovek vidi da možeš najsurovije da se sprdaš sa predsednikom i svim važnijim ličnostima u državi, a da te niko ne dira, šta može da pomisli, nego da demokratija deluje. Sistem funkcioniše. A ta prozvana vlast ne samo da ne ugrožava serijal, nego ga i podstiče. Što surovija sprdnja, to narod mirniji.
I kod nas se taj pelcer primio. Nažalost, ne u animiranom obliku, već u jednoj emisiji u kojoj se redovno prozivaju najmoćnije grupacije u državi, prikazuju dokumenti sa imenima najopasnijih ljudi, emisija čiji autor zna sve i koji će "svima njima da pomrsi konce!"
Prosečan Srbin će doći ozlojeđen jer je dobio otkaz, upaliće tv i gledati kako neki bezmudi autor raskrinkava upravo onog ko je kriv za njegovu sudbinu. "E, tako treba! Konačno da neko i u ovoj državi ima muda da Njega stavi na tapet! Ženo, donesi pivo, jebem li mu majku majčinu!"
Jadnik će odgledati emisiju, naslušati se najstrašnijih optužbi protiv Njega, popiće pivo, počešati se između nogu, kresnuće ženu i zaspaće miran. Kao jagnje. Misliće da se ipak nešto menja. Da ima nade. Da nikom ne gori do zore. Za mesec dana, neki novi serijal, neki novi On, a na Njega se već zaboravilo. Nikom ništa.
I opet će čovek da popije pivo, počeše muda, kresne ženu i zaspe. A On i Onaj će i dalje piti Jack Daniels i kresaće tuđe žene, dok se za češkanje njihovih muda čeka u redu. Ali naš jadnik će i dalje da gleda tv i da se divi autoru koji ima 'muda do kolena'. Baš zato što ih prirodno nema.
I ne pomišljajući da možda baš taj autor u ovom trenutku češka muda upravo Njemu.