*Сви воле да читају и воле књиге.* И сви једва чекају позни октобар из једног разлога. Капије београдског сајма се отварају и почиње Сајам књига, најзначајнија културна манифестација у Србији, где ће *пасионирани обожаваоци* књижевности моћи да се задовољно шеткају између штандова познатих издавачких кућа и пазаре мало памети између страница - књиге, предмета без које живот не би могли да замисле.

Са једне стране, Сајам заиста представља значајни књижевни и уметнички поглед балканске Србије на Европу и свет. Познати и они мање познати страни аутори долазе да увеличају фешту у славу књиге и уједно промовишу своје романе. Исто чине и домаћи аутори. Они у успону, дају интервјуе, пију коктеле, разговарају са богатим и угледним издавачима иза штанда, меркају згодне промотерке које облећу око гостију и нуде им књиге своје куће, потписују књиге само одабраним гостима док они на заласку, који по сваку цену хоће да узму још који динар на основу старе славе, потписују свима своје аутобиографије, монографије, књижице и старе прослављене романе. Поразговарају мало са купцима и проспу по коју мудрост коју нису ставили у своја дела. И све је то лепо, и сам сам носио да ми се аутори потписују на прве стране и поразговарамо док чекам да заврше налив-пером. Не постоји бољи начин да се промовише земља и уметност(књижевност) спојене у једну душу. Спојене само на Сајму књига.
Волим кад нађем књигу по коју сам дошао, по књигу коју ћу прочитати још то вече после завршеног трагања и обиласка. Волим и кад нађем књигу за неког од укућана, књигу за коју мислим да ће се свидети ономе коме сам наменио. Не носим ранац јер волим да ми све буде на оку, волим да држим купљене књиге у руци.
И у пролазу, док ходам ходницима од књига, чујем и видим људе различитих профила. Неки вуку кофере! Питао сам се шта им то значи а онда сам схватио кад сам ухватио на делу једног старијег господина у црном оделу са младом напуцаном,и препумпаном девојком под руком, очито спонзорушом. Отворио је кофер на пулту штанда и у њу убацивао пар књига које је пазарио од те издавачке куће испод чијег натписа стоји. Погледом сам ухватио и кофер који је био пун разбарушених књига. Само је спустио вратанца и одшетао до следећег штанда.
Било ми је нечувено тако нешто, јасно је, купује ради куповине. Само да би имао књиге у својој кућној библиотеци кад би га посетило *високо друштво*, којем изгледа и сам припада.
У наставку мојег путешествија, затекао сам брачни пар који купује књиге на метар. Сабрана дела Иве Андрића, Лава Толстоја и Гарсије Маркеса. Свака од корица едиција је била обојена различитом бојом, Иво је био црвен, Толстој-браонкаст а Маркес-плав. Нисам био сигуран зашто то раде, рачун је изашао преко петнаест хиљада, али сам чуо да жена каже ''Овај Толстој нам се слаже са храстовом комодом, а Андрић је идеалан за махагони сталак за сингерицу''. Замрзео сам их одједном.

Иако нисам нашао ''Ране јаде'' од Данила Киша, једну од мојих омиљених књига, размишљао сам се да ли да одем, наиме, гужва је навалила, неколико екскурзија је дошло, ударан термин, око пола пет, људи право с посла долазе. Мегаломанија је притисла сајам. Избројао сам колико сам књига купио. Три. Једну аутобиографију Моме Капора за све, ''Животињску фарму'' за мене и неку дечију књигу за млађу сестру од чешке списатељице. Оно зашта сам дошао, нисам нашао.

Кренуо сам да шњурам даље и наишао на мали штанд *познате естрадне звезде* која је написала свој првенац. Данас свако пише књиге и заврши ни мање ни више него на сајму књига! Маријана Матеус је потписивала и кезила се иза своје бедне књиге, замишљајући да је светски маг књижевности. Нисам имао живаца више.

Пошао сам убрзаним кораком ка капији али талас надолазећих муштерија ме је запљуснуо и нисам могао да се пробијем. Изашао сам а нисам купио књигу коју сам толико желео. ''Купио сам 25 књига брате! Матори, ала ћу да се едукујем сад'', каже *опасан* дечко церећи се, обучен врло тужно, са златном кајлом преко врата. Сео сам на клупу да удахнем откобарски ваздух и видео да улази у Ауди Q7 бацајући пуну кесу преко рамена право у гепек, као џак цемента. То ме је оборило. Пало ми је на пемет да му се попишам на шоферку док даје контакт али сам одбацио ту идеју. Одлучио сам да кренем кући.
И на шеталишту изнад паркинга, затекао сам политичарску свиту са покривеним тањирима у једној руци испод чега вири прасећи папак а у другој, кеса *Геополитике*. Изашао сам и нисам се враћао више.
Опако сам замзрео половину људи који долазе на сајам. Јесте да не знам ко је какав, али кад ми неко спомене неким полукурчевитим (-ја сам до јаја) и ''купићу пун камион књига'' тоном, свашта ми сине и падне на памет. Манифестација ми је постала отрцана и другоразредна због таквих људи.
Кад ми неко помене Сајам, падају ми црне сенке на то. Размишљао сам о дивљој помами за књигама на Сајму. Размишљао сам...
*После тог сајма, рачунам, половина неће завирити у библиотеку да узме на реверс себи нешто за читање. А више од половине неће помолити главу у књижаре да пронађе оно што жели. *
Направио сам рачуницу у глави. Можда сам сам себи изгледао надмено и хипстер али статистика коју сам направио је тачна по свему судећи.
У Србији је више од 30 посто неписмених. Можда нису имали услове. Желели су, а нису, а можда нису ни желели.
***Али ти, што су дошли на Сајам да се описмене пред камерама и пред пријатељима и баце паре на књиге које неће ни отворити, постају неписменији више него што су то раније били.***

Још један покушај учмалог мозга човека који заступа неке своје погрешне идеале. Дискусије постоје, форуми постоје, коментарисање постоји, све је то лепо, може се пронаћи мноштво нових истомишљеника, креативних и одличних људи у сваком погледу. Али не. Овај **трут** од ума се и на овај начин мора свађати.
У првом основне су му залепили жваку у косу.
У првом средње су га назвали Шпанаћ.
Са двадесет година, колико тренутно има просечни лик који се на интернету свађа, је или пропали студент, или нерадник, паразит својих родитеља, такође се свађа са њима и осталима из свог реалног окружења. Али то није доста.
Одлази на ИНТЕРНЕТ ДА СЕ СВАЂА. Коментарише нешто са чиме се по први пут среће у животу и препуцава се са људима које у животу није видео нити ће их икада и видети.
Омаловажава туђе ставове, а свој став диже до у небеса, мада би се могло претпоставити да он у ствари уживо не сме ни да бекне како треба нити може да да релни и смислени аргумент.
Класичан нејебач, који своју фрустрацију покушава да лечи у виртуалном свету. Када почне та *свађа*, овај друштвени испрдак, ова малоумна креатура у виду **слова са екрана** користи најпоганије речи којих се може сетити, тврдећи како му дотични чланови дискусије вређају "интелигенцију". Интелигенцију коју вероватно нема, јер се уопште не би упуштао у вређање и свађу неосновано почету.
Хајде, рецимо да се и свађа деси. Овај црвљиви ум, који није узнапредовао даље од ганглија ваљкастих црва, се увек радо враћа на дискусију у којој је "победио" јер су остали одустали видевши са киме имају посла. Уме да псује, а реално је рећи да је поента псовке преко интернета и у текстуалној форми идентична укусу нацртаног бифтека.
Овим људима је блага казна укинути им интернет.
Пошто им је друштвени живот већ укинут, укидањем интернета би почели да да се свађају сами са собом јер би развили још неколико личности. Вероватно би тукли кера.

Врло често индијско име, у нас популарисано кроз серијски програм. Изазива осмејак гледаоца услед синонимства са младом крмади.

Човеков најбољи пријатељ. Увек је ту, близу. Лагано се његов звук простире ваздухом, треперењем изазива, мами на тај слатки ноћни грех... Ех мој Ободине. Тако си ти мог тату када је био мали терао да из тебе украде млеко, сада и мене зовеш умилим звуком твог 35-огодишњег мотора. Крао сам млеко, касније сам у теби проналазио оне најслађе остатке од филова за торте, крили су их од мене. Па онда прве шницле без хлеба, онако хладне и сочне, накапане мало соком од вишања из горње преграде.
А није само унутрашњост твоја мамила, већ и спољашњост. лепио сам по теби Бетмена и Нинџа Корњаче, знам да ти се свидело, јер све си више и више милозвучнији, а тако ипак миран и тих, не као твоја ортакиња веш машина која жели ван купатила, па смо је зашрафили анкерима за патос. И тај касетофон филипсов на теби са којег сам слушао, као петогодишњак, један од првих Цециних албума, још се сећам: ИЗЛАЗИМ ИЗ ТВОГА СТАНА УПЛАКАНА УПЛАКАНА, и помишњам да ти, Ободине, никад нећеш изаћи из мога стана...
Волим те.

Најнебитнији месец у скупу од дванаест. Такође у њему се завршава Шкорпија, а почиње Стрелац. Да није Чеде Чворка, не би ни знали шта је Шкорпија, још дупла. Најнебитнији знак. Сви су неки лавови, тигрови, овнови, стрелци. Ретко ко је шкорпија.
Некада је било ту нешто са 29. дотичним месецом, али се и то изјаловило. Хтели су да га учине битним, али је тежио небитности, што му је и основна особина.
Новембар је нешто као и четвртак. Дан пред петак. Месец пре децембра, када је иначе људи свуда унаоколо због сијасет слава, нових година и осталих верских и политичких творевина.
Срање од месеца.

Певач: Јао какав сам ја шмекер, сви се ложе на мене, има да певам баладе цело вече да наложим рибе још више, а после има сигурно да падне неки секс, можда и тројка... Следећу свирамо од Ганса "Don't You Cry Tonight".

Гитариста : Јао како сам добар, има да пржим гитару цело вече. После кад узмемо кинту има да купим нови процесор, па ново појачало ...охохо

Басиста : f, f, f, g, g, g, f, g

Бубњар: АААААА!!! Има да попијем ово пиво, па после да узмем неки виски, има да се олешим. Има и да се побијем са неким! Види оног позера у првом реду, па сад ћу да му...

Клавијатуриста: Власник нам је дао 25 евра, и од пића имамо 20 евра, од улазица имамо 25 евра...

Po nepisanom pravilu prvo slovo odabrano u igri 'vješala'.