To je jedino moguće objašnjenje kako je to mršavo i smežurano stvorenje bez muskulature uspelo da utekne hordi nemačkih nacista kroz ključaonicu gasne komore, čoporu izgladnelih vukova, najezdi vampira iz Rumunije i UDBAškim inkvizitorima. Deda je akcijaški gradio kilometre puteva danju i plodio stotine akcijašica noću. Broj srčanih udara koje je preživeo je jednak broju pismenih zadataka iz matematike puta broj unuka, a broj šlogova je jednak zbiru neopravdanih izostanaka svih unuka zajedno. I pored svih nedaća, preloma, slepila, umiranja i vaskrsnuća eno dede kako veselo skakuće po oboru, juri živinu i zagleda svaku suknju u prolasku. O sličnim čudima možete pročitati samo u Bibliji.

Retrogradno evolurala od nekadašnjih elitnih jedinica Lava Trockog do današnjih domaćih izdajnika. Doduše bilo je i međufaza kao ona u Španiji kada je neki general rekao da će on lično voditi četiri kolone a da mu se peta zagubila negde kod Madrida i da će ta peta tamo čekati ... ali u zasedi.

Kod nas je bilo... pa u našem stilu?
Jebi ga, taj baja koji je bio zadužen za kolone nije imao Excel inače ko zna koliko kolona bi napravio. Ovako u tefter mu stale samo pet, pa je lepo razvrstao po kolonama sve one likove koje zna i koje ne zna. U prvu kolonu je smestio vođe i ta prva kolona je bila svetinja, tu nema diranja. U drugu dragu mu familiju, u treću prijatelje (ali one prave), u četvrtu pale drugove (eto, da se i oni pomenu negde), a u petu sve ostale.

Iako po propozicijama preskakanje iz kolone u kolonu nije bilo dozvoljeno niti moguće, dešavalo se da se neko iz neke naprednije kolone preko noći (ali naročito preko noći) nađe u ovoj najnazadnijoj, takozvanoj intelektualnoj petoj koloni.

Elem, ta najnabudženija imenima peta kolona nije imala ime, a sve te ljude su ipak morali da proglase da su nešto jer ovako nisu bili ništa, nisu bili vođe, rođaci niti prijatelji, a ni pali drugovi. Na kraju je pronađeno jednostavno i logično rešenje: imenovaše ih petokolonašima. Još samo neka funkcija da se dodeli petoj koloni i stvar rešena. E tu se debelo zapelo ali je to zapinjanje ipak rešilo problem. Nema funkcije za petokolonaše!, beskorisni šljam, trutovi, čitači i pisači knjiga, anglofili, germanofili, čovekoljpci, vernici, filozofi, maštari, sanjari ..... ma oni su sve samo ne neko iz prve četiri kolone. Jednostavno VIŠAK i balast.

Da, tako je bilo u vreme pre Excela, bio je samo baja sa tefterom, a u tefteru 5 kolona. Petokolonaši.

A u kojoj si ti koloni?

Jesu tri reči, ali svaka zaslužuje analizu. A tek celina, ma knjigu da napišeš. A još kad čuješ ko ovo izgovara dođe ti da se zapitaš ko je ovde na LSD-u, ovaj što se cmače sa Bogom ili ti koji gledaš scenu. Nego pođimo redom.

BOGA (ti) POLJUBIM. Što baš Boga da ljubi. Zašte neće tebe ili mene da poljubi, mi bi baš voleli da nas ON poljubi. Bilo bi to kao da nas je sam Bog poljubio. A da li ste se pitali zašto ne kaže: “đavola ti poljubim” E pa nije budala da se ljubi sa đavolom kada je možda i ON đavo, pa bi ispalo nešto kao sliku svoju ljubim ili čak neka đavolska homoseksualna veza. Zato, neće ON ni nas ni đavola nego hoće baš Boga da ljubi, a možda je i sam umislio da je Bog pa, ono, u fazonu Bogovi se samo međusobno ljube a boraniju ko jebe.

(Boga) TI (poljubim). Čijeg Boga? Pa tvog boga hoće da ljubi, a ne svog. Sad je samo pitanje da li on neće da se žvalavi sa svojim Bogom iz nekih, možda samo higijenskih razloga, ili bi malo, onako promiskuitetno, da “proba” tvog Boga pošto mu ovaj njegov već dosadio. Ko zna, vidite i sami kolika pitanja se ispiliše.

BOGA TI POLJUBIM. More to znači da nema zajebacije. Gazda je ljuti. Podvijaj rep, gmiži, puzi, izmisli petu kolonu, podmetni brata rođenog i spašavaj živu glavu. A NJEGA pusti nek se cmače sa Bogovima, tvojim, mojim i njegovim ako ih ima. Mada, čisto sumnjam, jer zašto bi neko rekao “Boga ti poljubim” kad bi imao svog Boga.

Najbolji nacin da ostavite sagovornika bez teksta. Jednostavna, hladna istina, kratka i jasna. Radi bolje nego "Ma... Sve cool..."!

Razlog da se ne radi ama bas nista.

Potrebno je mnogo zivotnog iskustva da dodjes do ovog pitanja. Potrebno je da te 5 puta komsija tuzi, jer misli da je ulica njegov posed, da nasred iste postavi ogradu i za nju veze psa, potrebno je da sud uvek ostavi prostora za zalbu, potrebno je da ti drugi komsija otruje macku, potrebno je da se s komsinicom upoznas tako sto ce gace da prostre bas ispred tvojih vrata, potrebno je da ti covek koji te psihicki i mentalno ojadio prica kako te je izdrzavao i voleo kao svog, potrebno je da se raspravljas sa vlasnikom svog iznajmljenom stana i njegovim majstorom oko 1500 dinara i da ti dodje da im svima das jos po 500 "da si kupe nesto", potrebno je da te intervjuisu i drze ti predavanja ljudi koji u zivotu nisu pocepali uplatnicu za telefonski racun, i jos da daju sebi za pravo da ti kroje sudbinu, potrebno je da ti Turcin u Nemackoj kaze 'ajde, daj da te jebem, dacu i pare ako treba', potrebno je da ti rodbina iznosi sta god da im zatreba iz kuce, a da, kad se jednom u godinu dana pojavis tamo bas oni pitaju 'A sto si sad dosla?', potrebno je da sestra ne moz da dodje kod tebe jer 'gu muz ne dava, a i svekar i svekrva se bunu'...onda ti vise puca kurac da se raspravljas sa bilo kim i da im objasnjavas da je crno crno, a belo belo, jer si shvatio da se njima jebe bas sto ti raspolazes golim cinjenicama, a oni prodaju tante za kukuriku. E! Iscrpljen od tog zivota sa golim cinjenicama, i od sveg jebavanja unaokolo, jer, okreni obrni, najgori si, ostajes sam sa jednim jedinim pitanjem na koje nema ko da ti odgovori, jer ni njima nije jasno KOJI JE TO MENTALNI SKLOP!!!

Crni prah koji se najviše koristi za pravljenje vatrometa i za obeležavanje državnih granica.

Sasvim normalna pojava kad se pouzdano zna da je istočna granica Srbije - Tokio.

Covek u cijem softveru je svaka druga komanda bila - Execute!

Hodajuci ulicama gradova Srbije neprestano nailazite na ovaj niz. Nemoguce je ne zapitate se da li je vlasnik ovog niza isti covek u cijoj banci podignete platu koju izgubite u njegovoj kladionici i odmah vam pokupi preostali sitnis u apoteci za bensedin, a za burek u pekari - nema. Ko stigne posle banke do pekare je srecnik.

Dramaturg, reziser, dramski pisac i pisac, ali najvise pisac. Kako bi on mozda rekao, previse evropljanin da bi ga mogli zvati amerikancem i previse amerikanac da bi ga mogli zvati evropljaninom i srbinom, ali njemu to nije bilo vazno. Rodjen je 1948. u Beogradu a umro je 2007. u San Francisku. Autor je romana CA Blues i nekoliko manje poznatih kao sto su Video i Horseless. Ovaj prvi je najpoznatiji i predstavlja kultni roman mladih iz perioda osamdesetih. Mika Oklop je covek koji je sve svoje romane prvo proziveo pa napisao, ili obrnuto, nebitno. Tako bi on postavio stvari. Njegovi romani ne samo da se citaju, nego se i smeju, sanjaju, slusaju (zaista, cuje se fantasticna dzez i bluz muzika iz knjiga), ma zive se kao sto ih je i on proziveo, pre ili posle pisanja, niko ne zna, pa ni sam Mika Oklop. Ali to je sasvim nebitno.

je takav zbog toga što samo on(a) zna da je ispod pojasa muško!

Varijanta srpskog jezika koju ceo svet razume. Ili se barem očekuje da razume.