Misaoni zadatak
Prevashodno matematički, vrlo zajeban za rešavanje, kobajagi' mora da koristiš logiku da bi ga rešio, a u suštini ne služi ničemu do jebanju đaka u zdrav mozak od strane nadrndanog, najčešće iskompleksiranog profesora matematike, koji se ape za dupe i dan-danas što ga nisu primili za dopisnog člana Akademije nauka i umetnosti, kad je on takav "genijalac".
Profesor: "Obratite pažnju, idemo na jedan "misaoni"-jednog dana pođu Mikica, Perica i Đokica u Beograd. Pritom je Mikica imao na sebi prugastu majicu i žute pantalonice, Perica zelenu majicu i crvene pantalonice, a Žikica plavu... "
Petrović: "Valjda Đokica, profesore, a ne Žikica"?!
Prifesor: "Ma šta ti Petroviću, uvek nešto...? Žikica, Đokica, nije ni bitno"!
(kao da je u ovom zadatku išta bitno)!
Profesor: " Dobro Petroviću, nek' ti bude Đokica"!
Razred puca od smeha.
Profesor: "Dobro, dobro! Znam ja te vaše insinuacije, nego da nastavim sa zadatkom! Pišite: Đokica je imao plavu majicu i bele pantalonice. Mikica uopšte nije imao džepove, akamoli novac, Perica je imao kod sebe dva dinara, dok je Đokica imao pedeset para, koje su izbačene iz opticaja '92. (ovo sa samozadovoljnim osmehomna licu, pošto je opozicionar). Pošto su stigli u Beograd, uputili su se ka najbližoj poslastičarnici. Perica je, međutim primetio da mu ih nema ona dva dinara, dok su Mikica i Đokica usput pronašli tri dinara, jedan kačket, kliker koga je zgazio tramvaj, kinesku narukvicu koja je otpala nekoj devojčici sa ruke, a od klošara iza ugla su dobili karte za koncert benda Kanda, Kodža i Nebojša, koji se održavao te večeri. Kakvo je bilo vreme tog dana???
Saturday night fever
Subota uveče, sredina januara, napolju "snegić" od metar i po, ti ležiš u krevetu i pečeš se na "tijoj", a onda sve jačoj vatri. Drma te gripčina k'o zemljotres Kinu, boli te glva i svaka koščica. Za to vreme, "u tvoje malo selo", koje ne da nema "džez orkestar" (kako stara pesma kaže), nego u kome ne radi ni pozorište, a bioskopi pretvoreni u ultra-mega-giga-extra "fensi" diskoteke i klubove, gde izlaze ljudi (uslovno rečeno) otprilike duplo mlađi od tebe, puca se i bacaju bombe, što će reći ratna zona non-stop, a nastupaju sve koj' do mojega "bendovi" i "didžejevi", dolazi rok pank i sl. bend (ali sada ozbiljno), čiji dolazak i nastup čekaš oko milion godina, jer si jebeno bez prebijene pare kao večiti student, pa nemaš šanse da "skokneš" do BG-a ili NS-a i gledaš/slušaš svoj omiljeni bend. Da ti dosipa so na ranu, tvoj neki "dobar drug" te zove na mob. da ti "dočara deo atmosfere" - live. Gasiš mobilni, psuješ "drugaru" sve iz porodičnog stabla, uključujući kurajbera, surkunđela i ostale do belog orla, proklinješ dan kad si se rodio i mesec i godinu i ceo JMBG, al' ne vredi. Ostaješ prikovan za krevet, krčkaš se i gledaš na TV-u "prirodne lepote", u vidu Mela Gibsona, dugokosog, "naplavljenog" i na kraju, nabijenog na kolac ili nešto, sa sve kariranom suknjicom.