Oštriti pero
Osećati nalet inspiracije za pisanje i zamišljati kako će tvoje misli lepo izgledati kada se pretoče u grafeme. Sve je tu - ideja, nadahnuće, volja - još samo pero da se naoštri pa da vrh pisaljke zapara po nevinoj belini hartije...
Pero se može oštriti i na nekoga - kada se spremaš da se kritički osvrneš na nečije pisanije ili delanje te da mu se u pismenoj formi, direktno ili uvijeno, pošteno najebeš majke. Kad već ne možeš (čitaj: ne smeš) u facu to da mu kažeš.
Novinar: "I, kako tumačite najnovije pretnje iz okruženja?"
Portparol: "Odgovorićemo energično i dostojanstveno! Predsednik već oštri pero!"
Freza
Буџени назив за мотокултиватор. Миџет у породици трактора. За ситно растрести винградарско тле, за покосити 65 ари окућнице или за превести приколче младе детелине из луга? Молим, 3-4 одсечна трзаја из лакта, и ола: омнипотенција у пуној ерекцији је спремна за пентрирање у проблематику.
Универзална машина која не одаје толико утисак луксуза, колико стила, тј начина живота.
Док остали возе трактор са кабином или кабриолет, возач фрезе комата по устима суву сламку, једном руком држи гувернал, а другом је наслоњен на канате мале приколице која се кохерентно вуче за њим. Брзина је подешена тако да престиже пешаке, али да се има довољно времена за студиозно осмотрити похотно тело једре сељанчице обучене у једноделно летње 'аљинче, лагодно за рад у њиви или убрзано задизање исте у шумарку, што из нужде, што из задовољства (што из оба порива истовремено, у најперверзнијој варијанти).
Фреза испушта тај рески звук налик Штиловој моторној тестери док реже младу буковину, дакле оштро, али не прејако, самосвесно свога постојања на које самоуверено указује и околини. Возило које увек наилази на симпатије и благи осмејак, осим ако се не нађе без осветљења на магистралном путу, усред мркле ноћи. Његова вишеструка намена је успела да овој направи обезбеди завидно место под тремом где су паркиране пољопривредне машине и прикључци.
Прави домаћин особито цени фрезу и у касно летње поподне, кад се спрема поћи у локални бирцуз, после мукотрпног рада у пољу, поред свих расположивих превозних средстава, он ће се без скрупула одлучити за овог двоточкаша и заслужено уживати у ћарлијању поветарца, док одважно отпоздравља комшије које претеравају последње приколице сена за тај дан. Буком најављен долазак у кафану наилази на топао дочек присутних, и како уморно спушта задњицу на своје стално место, тако синхронизовано за њим, уз благи тресак, пада орошена флаша хладног напитка од пола литра и док увежбани покрет искусне конобарице прави добро познати звук отварања пива ''плоп'', пре него што отпије први гутљај, он ће значајно рећи:
'' И дај овим људ'ма шта ће ко да пије.''
Krik tišine
Можда најнепријатнији осећај који постоји. Колико год физички болови деловали страшно, ово стање психе је толико тешко да би физички било неподношљиво. Скуп свих непријатности и нелагодности на једном месту, у истом тренутку. Истовремени осећај туге, очаја, љутње, беса, страха, неверице, немоћи, шока, панике... најчешће услед нечијег физичког недостатка или неког непријатног или страшног догађаја.
Нпр. када кроз прозор аутобуса видиш момка од 20 и нешто без једне ноге; када видиш човека који је рођен без једне стране лица, тј. ока; или девојку којој је једна страна лица нормална, а друга виси као да је мртва; кад видиш васпитачицу из Дома за незбринуту децу која са тешком муком објашњава детету са Дауновим синдромом да морају да се врате у зграду дома; када те у супермаркету потпуно непокретна девојка у колицима замоли да јој додаш пар артикала са рафа и да јој из џепа извадиш паре да плати; када налетиш на вапај људи којима је за лечење од тешке болести потребна сума новца коју ти не може да зарадиш ни за 10 година рада; када на преглед ког лекара специјалисте пре тебе дође дете од 3 године коме мора се одстрани неки део тела захваћен тумором. Почињеш да сумњаш у све што знаш, сумњаш истовремено и у Бога, и у Дарвинову теорију. Питаш се како је Бог створио човека по лику својему, а лице некога може да изгледа тако језиво. Питаш се како смо ми по Дарвиновој теорији највиши облик живота, крај ланца еволуције, а ето, обичне морске звезде могу да регенеришу одсечене краке, а људи не могу ногу, руку, око, кичму или како не могу да регенеришу болесне органе.
И плаче ти се, и вришти ти се, и урла ти се, дође ти да побегнеш негде далеко од људи, да трчиш док се не онесвестиш од умора, да би можда тако заборавио оно што си видео; на тренутак ти кроз главу прође помисао шта би било да у кожи те несрећне особе; најцрње могуће мисли ти се роје по глави. Мишићи ти се грче, ноге ти се одсеку, срце лупа јаче, почињеш да се гушиш, одједном осећаш огромни налет нелагодности који те тера да вичеш из све снаге. У теби све јечи, али се тај одјек не чује као да је неко на твоје гласне жице ставио звучну изолацију. Стоји ти кнедла у грлу, свака реч остаје на уснама, чак ни сузе ти не иду него као да стоје само да ти мало пецкају очи и још више појачавају непријатност. Нема ничега осим гласне тишине.
И после неколико десетина секунди када прође први талас нелагодности, кад прогуташ кнедлу која ти је стајала у грлу, дубоко уздахнеш и само ти се отме једно тихо: "Јебига...", док настављаш даље поражен чињеницом да је теби уствари још и добро.
Poklanjanje kompjutera cigančetu
Čin koji vrednost emisija "Čudne životne priče" i "Čudne priče života" u udarnom vikend terminu diže na pijedestal novinarstva i nebrojene ručkove zaliva majčinskim suzama čineći da žalimo što Džulija Roberts nije glumila u Titaniku.
Hipocentar emotivnog zemljotresa koji nas u isto vreme uči dvema velikim istinama:
"Loše...hrbrgr...Srbija...hrbrgr...nema se para...hrbrgr...ciganče malo umače buđav Wellness keks u prokis'o džem" i "Ipak ima dobrih ljudi na ovom svetu".
Uvodni kadar spušta se sa obližnje planine Golije, dok u pozadini tihuje neki Bregović, na trijes dva cigančeta kojima su prethodno rekli da šutiraju svoju loptu od čarapa i da ne gledaju u kameru, Kadar se zadrži taman dovoljno da triguje majčinski instinkt, a onda tragičnu sagu počinje da odmotava dežurni kvadraturač kruga.
Zatim nam pomenuta porodica otvara svoj skromni dom od tri sobe i trijes četiri stanara (od toga trijes dva houm-mejd), a onda roditelji započinju svoju visokocenjenu propoved o porodičnoj etici i nebrizi države za njih sirote vredne pčelice i patriote, dok su deci zapretili krvničkim batinama ako se samo čuju kad ih niko ne zove, pa ovi samo sede oko njih i pokunjenih glava glođu mokar lebac.
Nakon krupnih kadrova plakanja i rupa na krovu kroz koje u glave dece udaraju UV zraci i grad k'o pesnica, u maniru supermena kroz maglu gaca frontmen neke od aktuelnih stranaka i dok on, više biće, grli ciganče i podiže glavicu kupusa s Himenovskom "I have the power" mimikom, u pozadini vorkraftovski krpe njihovu planinsku straćaru.
Opet tužni kadar dece. Roditelji plaču. Majke ispred malih ekrana čupaju kosu. Zajebi ratove i zemljotrese, evo ga ciganče sa okrajkom! Četvorica unose i povezuju kompjuter na instalaciju bez uzemljenja. Svi se grle, slomljeni teškim porodičnim trenutkom. "Naša stranka...brgrbr...zemlja Srbija...brgrbrmrgrbr...nove tehnologije ovim mališanima!".
Deca se smeju u Najkovim patikama. Svi mašu. Lagano kreće Bregović i kadar se diže na Goliju. Prejebana kvadraturaška konkluzija. Gase se kamere i žgadija se razilazi. Političar pali cigaru i psuje sitnu zvezdu što se toliko zadržao, a stanovnicima Gorskog Gvozdengrada se vraća ona iskonska oprezna zloba na kakvu te samo nemaština nauči.
Pada zavesa.
