Krik tišine
Možda najneprijatniji osećaj koji postoji. Koliko god fizički bolovi delovali strašno, ovo stanje psihe je toliko teško da bi fizički bilo nepodnošljivo. Skup svih neprijatnosti i nelagodnosti na jednom mestu, u istom trenutku. Istovremeni osećaj tuge, očaja, ljutnje, besa, straha, neverice, nemoći, šoka, panike... najčešće usled nečijeg fizičkog nedostatka ili nekog neprijatnog ili strašnog događaja.
Npr. kada kroz prozor autobusa vidiš momka od 20 i nešto bez jedne noge; kada vidiš čoveka koji je rođen bez jedne strane lica, tj. oka; ili devojku kojoj je jedna strana lica normalna, a druga visi kao da je mrtva; kad vidiš vaspitačicu iz Doma za nezbrinutu decu koja sa teškom mukom objašnjava detetu sa Daunovim sindromom da moraju da se vrate u zgradu doma; kada te u supermarketu potpuno nepokretna devojka u kolicima zamoli da joj dodaš par artikala sa rafa i da joj iz džepa izvadiš pare da plati; kada naletiš na vapaj ljudi kojima je za lečenje od teške bolesti potrebna suma novca koju ti ne može da zaradiš ni za 10 godina rada; kada na pregled kog lekara specijaliste pre tebe dođe dete od 3 godine kome mora se odstrani neki deo tela zahvaćen tumorom. Počinješ da sumnjaš u sve što znaš, sumnjaš istovremeno i u Boga, i u Darvinovu teoriju. Pitaš se kako je Bog stvorio čoveka po liku svojemu, a lice nekoga može da izgleda tako jezivo. Pitaš se kako smo mi po Darvinovoj teoriji najviši oblik života, kraj lanca evolucije, a eto, obične morske zvezde mogu da regenerišu odsečene krake, a ljudi ne mogu nogu, ruku, oko, kičmu ili kako ne mogu da regenerišu bolesne organe.
I plače ti se, i vrišti ti se, i urla ti se, dođe ti da pobegneš negde daleko od ljudi, da trčiš dok se ne onesvestiš od umora, da bi možda tako zaboravio ono što si video; na trenutak ti kroz glavu prođe pomisao šta bi bilo da u koži te nesrećne osobe; najcrnje moguće misli ti se roje po glavi. Mišići ti se grče, noge ti se odseku, srce lupa jače, počinješ da se gušiš, odjednom osećaš ogromni nalet nelagodnosti koji te tera da vičeš iz sve snage. U tebi sve ječi, ali se taj odjek ne čuje kao da je neko na tvoje glasne žice stavio zvučnu izolaciju. Stoji ti knedla u grlu, svaka reč ostaje na usnama, čak ni suze ti ne idu nego kao da stoje samo da ti malo peckaju oči i još više pojačavaju neprijatnost. Nema ničega osim glasne tišine.
I posle nekoliko desetina sekundi kada prođe prvi talas nelagodnosti, kad progutaš knedlu koja ti je stajala u grlu, duboko uzdahneš i samo ti se otme jedno tiho: "Jebiga...", dok nastavljaš dalje poražen činjenicom da je tebi ustvari još i dobro.
Fender Stratocaster · 5. mar 2016.
