Osećati nalet inspiracije za pisanje i zamišljati kako će tvoje misli lepo izgledati kada se pretoče u grafeme. Sve je tu - ideja, nadahnuće, volja - još samo pero da se naoštri pa da vrh pisaljke zapara po nevinoj belini hartije...
Pero se može oštriti i na nekoga - kada se spremaš da se kritički osvrneš na nečije pisanije ili delanje te da mu se u pismenoj formi, direktno ili uvijeno, pošteno najebeš majke. Kad već ne možeš (čitaj: ne smeš) u facu to da mu kažeš.
Novinar: "I, kako tumačite najnovije pretnje iz okruženja?" Portparol: "Odgovorićemo energično i dostojanstveno! Predsednik već oštri pero!"
Budženi naziv za motokultivator. Midžet u porodici traktora. Za sitno rastresti vingradarsko tle, za pokositi 65 ari okućnice ili za prevesti prikolče mlade deteline iz luga? Molim, 3-4 odsečna trzaja iz lakta, i ola: omnipotencija u punoj erekciji je spremna za pentriranje u problematiku. Univerzalna mašina koja ne odaje toliko utisak luksuza, koliko stila, tj načina života. Dok ostali voze traktor sa kabinom ili kabriolet, vozač freze komata po ustima suvu slamku, jednom rukom drži guvernal, a drugom je naslonjen na kanate male prikolice koja se koherentno vuče za njim. Brzina je podešena tako da prestiže pešake, ali da se ima dovoljno vremena za studiozno osmotriti pohotno telo jedre seljančice obučene u jednodelno letnje 'aljinče, lagodno za rad u njivi ili ubrzano zadizanje iste u šumarku, što iz nužde, što iz zadovoljstva (što iz oba poriva istovremeno, u najperverznijoj varijanti). Freza ispušta taj reski zvuk nalik Štilovoj motornoj testeri dok reže mladu bukovinu, dakle oštro, ali ne prejako, samosvesno svoga postojanja na koje samouvereno ukazuje i okolini. Vozilo koje uvek nailazi na simpatije i blagi osmejak, osim ako se ne nađe bez osvetljenja na magistralnom putu, usred mrkle noći. Njegova višestruka namena je uspela da ovoj napravi obezbedi zavidno mesto pod tremom gde su parkirane poljoprivredne mašine i priključci.
Pravi domaćin osobito ceni frezu i u kasno letnje popodne, kad se sprema poći u lokalni bircuz, posle mukotrpnog rada u polju, pored svih raspoloživih prevoznih sredstava, on će se bez skrupula odlučiti za ovog dvotočkaša i zasluženo uživati u ćarlijanju povetarca, dok odvažno otpozdravlja komšije koje preteravaju poslednje prikolice sena za taj dan. Bukom najavljen dolazak u kafanu nailazi na topao doček prisutnih, i kako umorno spušta zadnjicu na svoje stalno mesto, tako sinhronizovano za njim, uz blagi tresak, pada orošena flaša hladnog napitka od pola litra i dok uvežbani pokret iskusne konobarice pravi dobro poznati zvuk otvaranja piva ''plop'', pre nego što otpije prvi gutljaj, on će značajno reći:
Možda najneprijatniji osećaj koji postoji. Koliko god fizički bolovi delovali strašno, ovo stanje psihe je toliko teško da bi fizički bilo nepodnošljivo. Skup svih neprijatnosti i nelagodnosti na jednom mestu, u istom trenutku. Istovremeni osećaj tuge, očaja, ljutnje, besa, straha, neverice, nemoći, šoka, panike... najčešće usled nečijeg fizičkog nedostatka ili nekog neprijatnog ili strašnog događaja.
Npr. kada kroz prozor autobusa vidiš momka od 20 i nešto bez jedne noge; kada vidiš čoveka koji je rođen bez jedne strane lica, tj. oka; ili devojku kojoj je jedna strana lica normalna, a druga visi kao da je mrtva; kad vidiš vaspitačicu iz Doma za nezbrinutu decu koja sa teškom mukom objašnjava detetu sa Daunovim sindromom da moraju da se vrate u zgradu doma; kada te u supermarketu potpuno nepokretna devojka u kolicima zamoli da joj dodaš par artikala sa rafa i da joj iz džepa izvadiš pare da plati; kada naletiš na vapaj ljudi kojima je za lečenje od teške bolesti potrebna suma novca koju ti ne može da zaradiš ni za 10 godina rada; kada na pregled kog lekara specijaliste pre tebe dođe dete od 3 godine kome mora se odstrani neki deo tela zahvaćen tumorom. Počinješ da sumnjaš u sve što znaš, sumnjaš istovremeno i u Boga, i u Darvinovu teoriju. Pitaš se kako je Bog stvorio čoveka po liku svojemu, a lice nekoga može da izgleda tako jezivo. Pitaš se kako smo mi po Darvinovoj teoriji najviši oblik života, kraj lanca evolucije, a eto, obične morske zvezde mogu da regenerišu odsečene krake, a ljudi ne mogu nogu, ruku, oko, kičmu ili kako ne mogu da regenerišu bolesne organe.
I plače ti se, i vrišti ti se, i urla ti se, dođe ti da pobegneš negde daleko od ljudi, da trčiš dok se ne onesvestiš od umora, da bi možda tako zaboravio ono što si video; na trenutak ti kroz glavu prođe pomisao šta bi bilo da u koži te nesrećne osobe; najcrnje moguće misli ti se roje po glavi. Mišići ti se grče, noge ti se odseku, srce lupa jače, počinješ da se gušiš, odjednom osećaš ogromni nalet nelagodnosti koji te tera da vičeš iz sve snage. U tebi sve ječi, ali se taj odjek ne čuje kao da je neko na tvoje glasne žice stavio zvučnu izolaciju. Stoji ti knedla u grlu, svaka reč ostaje na usnama, čak ni suze ti ne idu nego kao da stoje samo da ti malo peckaju oči i još više pojačavaju neprijatnost. Nema ničega osim glasne tišine.
I posle nekoliko desetina sekundi kada prođe prvi talas nelagodnosti, kad progutaš knedlu koja ti je stajala u grlu, duboko uzdahneš i samo ti se otme jedno tiho: "Jebiga...", dok nastavljaš dalje poražen činjenicom da je tebi ustvari još i dobro.
Čin koji vrednost emisija "Čudne životne priče" i "Čudne priče života" u udarnom vikend terminu diže na pijedestal novinarstva i nebrojene ručkove zaliva majčinskim suzama čineći da žalimo što Džulija Roberts nije glumila u Titaniku. Hipocentar emotivnog zemljotresa koji nas u isto vreme uči dvema velikim istinama: "Loše...hrbrgr...Srbija...hrbrgr...nema se para...hrbrgr...ciganče malo umače buđav Wellness keks u prokis'o džem" i "Ipak ima dobrih ljudi na ovom svetu".
Uvodni kadar spušta se sa obližnje planine Golije, dok u pozadini tihuje neki Bregović, na trijes dva cigančeta kojima su prethodno rekli da šutiraju svoju loptu od čarapa i da ne gledaju u kameru, Kadar se zadrži taman dovoljno da triguje majčinski instinkt, a onda tragičnu sagu počinje da odmotava dežurni kvadraturač kruga.
Zatim nam pomenuta porodica otvara svoj skromni dom od tri sobe i trijes četiri stanara (od toga trijes dva houm-mejd), a onda roditelji započinju svoju visokocenjenu propoved o porodičnoj etici i nebrizi države za njih sirote vredne pčelice i patriote, dok su deci zapretili krvničkim batinama ako se samo čuju kad ih niko ne zove, pa ovi samo sede oko njih i pokunjenih glava glođu mokar lebac.
Nakon krupnih kadrova plakanja i rupa na krovu kroz koje u glave dece udaraju UV zraci i grad k'o pesnica, u maniru supermena kroz maglu gaca frontmen neke od aktuelnih stranaka i dok on, više biće, grli ciganče i podiže glavicu kupusa s Himenovskom "I have the power" mimikom, u pozadini vorkraftovski krpe njihovu planinsku straćaru.
Opet tužni kadar dece. Roditelji plaču. Majke ispred malih ekrana čupaju kosu. Zajebi ratove i zemljotrese, evo ga ciganče sa okrajkom! Četvorica unose i povezuju kompjuter na instalaciju bez uzemljenja. Svi se grle, slomljeni teškim porodičnim trenutkom. "Naša stranka...brgrbr...zemlja Srbija...brgrbrmrgrbr...nove tehnologije ovim mališanima!".
Deca se smeju u Najkovim patikama. Svi mašu. Lagano kreće Bregović i kadar se diže na Goliju. Prejebana kvadraturaška konkluzija. Gase se kamere i žgadija se razilazi. Političar pali cigaru i psuje sitnu zvezdu što se toliko zadržao, a stanovnicima Gorskog Gvozdengrada se vraća ona iskonska oprezna zloba na kakvu te samo nemaština nauči.
