Obezličeni društveni škart već u potpunosti naviknut na svakodnevno, višedecenijsko samostalno ili nametnuto šopanje govnima, koji napokon prihvata činjenicu da se nakon svakog petog oktobra mora probuditi šestog i sedmog, pa i fizički počinje da poprima izgled skupa depresivnih, iznurenih eksperimentalnih pacova. Ljudi koji su postali nezanimljivi svima, pa i sebi i koji osim što koriste priliku da kao dokaz bunta svake četvrte godine nacrtaju kitu na glasačkom listiću, uglavnom ćute, kada ne sudeluju u televizijskim emisijama različitog tipa i koncepcije. Tu, osim što posredno mogu imati uticaja na razvoj karijera pojava koje poseduju raznovrsne talente, pa koriste priliku da žongliraju, gutaju vatru, prže jaja na čelu, sviraju harmoniku, bivaju latino Cigani kepeci ili proterani Srbi sa Kosova na bini, utisci nedelje mogu učestvovati i u ozbiljnijim programima, bilo kao deo statističke pite odlučivši se za prikladan „da, možda ili ne“ odgovor u zavisnosti od postavljenog pitanja, ili kao publika koja tapše nakon svake duhovite opaske obrazovanog i pristojnog sveta sa televizije. Međutim, jedinstvenu priliku za individualni nastup i pripadajućih petnaest minuta slave mogu doživeti jedino uz mestimične izlete inspiracije u kojima dopuštaju sebi da iskoče iz zadatog šablona i privuku pažnju prigodnim performansom: valjajući se po Nemanjinoj, odsecajući prste, bacajući se kroz prozor uz objašnjenje deci da se voze niz tobogan, dobijajući galopirajući tumor u redu za zakazivanje skenera, ili sepsu-što da ne, dok zdravstveni radnici kartaju šaha. Ovakvim hrabrim činom svaki pojedinačni utisak dobija priliku da postane istinski junak televizije i bar na trenutak zanimljiviji i svrsishodniji od gorućih tema koje su trenutno na dnevnom redu proteklih dvadeset godina: Svetislav Basara vs Vuk Karadžić, Nataša Miljković vs depeša iz pankreasa Dobrice Ćosića, Đorđe Vukadinović vs Milka Forcan, prosperitet Srbije vs SPC, Slobodan Antonić vs svi ostali i drugo.

Наизглед само папир. Са утиснутим словима и фотографијама. Информација, едукација, разонода. Након што је електрична кутија завршила на тавану из афекта према неподношљивим хиндо - турским, домаће - неприкосновеним говнима, ред је био завалити се у фотељу и препустити се чарима штампе. Та слика човека који у топлини својег дома прелистава странице, са наочарима и озбиљним погледом одувек је била узвишена, а сада је само исто оно што и измет насумичне луталице на улици.
Све отпада, а у први план долазе некада споредне намене овог средства јавног информисања. Потпала, паковање, чишћење прозора, брисање гузице...

Суптилна операција.

Све што је потребно је један човек. Сместимо га у фотељу наспрам кутије која испушта кич и шунд у акустично-визуелном облику, трансформишимо есенцијалне егзистенцијалне проблеме у имагинарне, дајмо му хлеба, игара и слике других људи који грцају у сопственој немаштини на муљу сталешке лествице.
Сад мало музике, зурле и кобаје. Софт порнографију у три часа поподне. Сцену људи који се греју палећи књиге.

Мобилни телефони, плазма телевизори, виле, Дедиње. Модни жири који јавно понижава свеже лоботомисану девојку из провинције. Парче разнетог уда америчког војника. Косово, једноличну хорду парламентарних зомбија огрезлих о новчанице, белог оковратника.

Подигнимо га из фотеље. Напоље да види. Да, нека види да му се не исплати бити другачији. Непрегледна равница истоветне, жигосане марве, која клати својим обешеним звонцетом, обучена по најновијој моди, прикачена на инфузију испреплетену хиљадама каблова.

Посао, нека ради. За минималац. Новац значи комфор.

Назад у фотељу. Нека одмара од рада, па опет назад.

Јебени славуј се цвркутаво посрао на прозор, лепршајући крилима и певушећи Моцартов недовршени реквијем, док је иза њега сунце помешало своју крваву боју са плаветнилом вечерњег неба привидно се комешајући са крошњама занесеног дрвећа. Угледао је човека који се омамљено драо у дрвену кутију и уплашено одлетео.