Lobotomija
Suptilna operacija.
Sve što je potrebno je jedan čovek. Smestimo ga u fotelju naspram kutije koja ispušta kič i šund u akustično-vizuelnom obliku, transformišimo esencijalne egzistencijalne probleme u imaginarne, dajmo mu hleba, igara i slike drugih ljudi koji grcaju u sopstvenoj nemaštini na mulju staleške lestvice.
Sad malo muzike, zurle i kobaje. Soft pornografiju u tri časa popodne. Scenu ljudi koji se greju paleći knjige.
Mobilni telefoni, plazma televizori, vile, Dedinje. Modni žiri koji javno ponižava sveže lobotomisanu devojku iz provincije. Parče raznetog uda američkog vojnika. Kosovo, jednoličnu hordu parlamentarnih zombija ogrezlih o novčanice, belog okovratnika.
Podignimo ga iz fotelje. Napolje da vidi. Da, neka vidi da mu se ne isplati biti drugačiji. Nepregledna ravnica istovetne, žigosane marve, koja klati svojim obešenim zvoncetom, obučena po najnovijoj modi, prikačena na infuziju isprepletenu hiljadama kablova.
Posao, neka radi. Za minimalac. Novac znači komfor.
Nazad u fotelju. Neka odmara od rada, pa opet nazad.
Jebeni slavuj se cvrkutavo posrao na prozor, lepršajući krilima i pevušeći Mocartov nedovršeni rekvijem, dok je iza njega sunce pomešalo svoju krvavu boju sa plavetnilom večernjeg neba prividno se komešajući sa krošnjama zanesenog drveća. Ugledao je čoveka koji se omamljeno drao u drvenu kutiju i uplašeno odleteo.
