Увиђаван, љубазан. Говори мирно, са покровитељским осмехом и погледом који улива безгранично поверење.

Све разуме, све схвата, са свим се слаже. Његова саосећајност нема граница.

И гази преко живих људи.

Jedini način da ga se nazove "Duša od čovjeka".

Удружење пензионисаних полицајаца.
У оквиру њега, секција „Ћелоглави СУП”.

Taman toliko koliko je neophodno - vremena, novca, prostora...Situacija idealna za uvežbavanje
logike i motoričkih sposobnosti (kada orman od osam kubika treba smestiti u sobu od šest kvadrata),
pregovaračkih veština (kada treba oboriti cenu pežoa za 200e kako bi uopšte mogao da se priušti),
multitaskinga (kada imaš 20 minuta da se spremiš za posao, pa istovremeno sediš na šolji i - kenjaš, dremaš, pereš zube desnom i greješ obuću fenom u levoj), dok čekaš da provri voda za kafu.

Afterlajf parti.

Врхунски облик загоретине. Нама лично је ближи и јаснији израз ''четнички казан'' али ипак није на том нивоу. Израз се углавном користи за припадника мушког пола из нашег окружења који је задњи пут имао сношај у прошлом миленијуму а тренутно је редован посетилац друштвено корисних сајтова (YouJizz, YouPorn, PornTube, SexTube, Tube8) и мозак почиње да му ради као режисеру нискобуџетних румунских порнића. Наравно, он има необјашњиву жељу и потребу да све своје сексуалне фантазије и генијалне идеје, на којима би му и Слободан Станковић позавидео, подели са вама (што верније, подразумева се).

Izraz koji se (zlurado) koristi u slučajevima kada se prijatelj/poznanik/rođak brzo vrati iz inostranstva poslije neuspjelog pokušaja da promjenu život na bolje. Izraz aludira na to da se tamo mora raditi a ne ući kao u sušionicu mesa i bez mnogo napora skinuti komade mesa sa vješalice.

Развојни пут од човеколиког мајмуна до мајмуноликог човека. Сви сурови услови, а поготово немилосрдна глупост неодговорно одговорних довела је до овакве појаве. Да смо поново мајмуни. Хипнотисано јуримо наше мајмунске жеље које висе на штапу, који нам је окачен око врата, испред нас. И како се осећа неко ко се уклопио у тек оформљену џунглу и осам сати проводи радећи нешто бесмислено, само да би добио, уместо банане, нешто пара у замену за непроцењиво процењиво време његовог непроцењивог процењивог мајкунског живота радећи у корист мајнуна, њему једнаког физички, али не и друштвено. И за шта ради, за две киле банана по обављању дужности по сату.

Predigra dubokog uvlačenja.

Najskuplje moguće.

Мењаш старе инсталације у кући. Развлачиш каблове у зиду, стављаш нове утичнице, прекидаче...
Треба ти десет прекидача за светло (претпоставимо толико, ради лакшег приказивања). Кад их донесеш из продавнице, сви су они лепи, чисти, ушушкани у оне кесице... Сви су исти. Као јаје јајету.
Онда дође време да их постављаш, да прораде, да почну да служе ономе за шта су намењени. Е, то је тренутак када читава та прича о једнакости пуца: један је за светло у предсобљу, други за кухињу, трећи за купатило... Један је стално у топлом и чистом, али га чвракају на сваких пет-шест минута; други је на хладноћи, промаји и под влагом, а пали се с мене па на уштап (подрум, шупа); онај за терасно светло још ређе... Итд. Одједном, не само да више нису исти, него су им судбине различите до непрепознатљивости.
А од чега зависе те њихове даље судбине? Од нечег баналног, скоро понижавајућег: од тога којим си их ти редом узимао са гомиле. А ти си их узимао насумице, јер је стварно било свеједно, јер су сви стварно били исти.

Привредна грана у којој су новац и даме лаког морала увек у оптицају.

Tipičan pozdrav na ulici između dva poznanika, koji traje par sekundi, počinje pitanjima, ali se na pitanjima i završava. Odgovori obično izostaju. Nekad su ti pozdravi toliko izparalelizovani, da se pitanja s obije strane ispucavaju istovremeno i takvi pozdravi traju dugo koliko i jedno "zdravo".

Odolevao je svim izazovima selidbe, zubu vremena i modernim dvodelnim frižiderima.
Nije puštao vodu na parket ni pod teretom restrikcija električne energije.
Vremenom je glas počeo da ga odaje. Potom ga je hvatala i drhtavica pri buđenju termostata iz kome i startovanju motora.

Ćutao je o svim gresima svoje gazdarice. Ni pod pretnjom prebacivanja na terasu ne bi odao da je skladištio šnicle po nekoliko godina da bi voljena svekrva bila ljubazno ugošćena. Još ćuti o tome da su te iste šnicle u nekoliko navrata mučki odleđivane. Gazde su mu i to opraštale jer ih je spasavao od gladi za vreme nepravednih sankcija. Samo njegov motor zna kako je preživeo nestabilno napajanje u nestabilnoj državi.

Čuo je da mu kolege zamrzavaju kojekakve morbidluke ali od svega neobičnog, on je u par navrata primio u sebe zamotuljke porodične ušteđevine.

Tokom užarenih leta kada je i noću bio sam u sobi dok su se gazde 'ladile po Paraliji, sa mukom je čuvao naslagane kutije "akcijskog" sladoleda. Prilikom održavanja dubokog minusa u komori frktao je udarajući se o nogaru francuskog ležaja. Termostat je bio neumoljiv da ga uključi i isključi i njegova korodirana i požutela telesina je to podrhtavanje jedva izdržavala.

Prvo je nestao pozdrav:
"Jebem ti zamrzivač, ne mogu da spavam od njega!!"

Potom je nastupila jesen bez pečenih paprika, opranih jagoda i očišćenih višanja.

Zbunio se. Osluškivao je nove glasove.
U kuću je nahrupio ogroman paket.
Dvodelni frižider!!
No frost mu je uterao strah do utikača.

Momentalno su ga isključili iz struje, pobacali preostale dragulje (dva paketića pečenih paprika i filete oslića) i grubo ga izneli do lifta. Motor se borio za dotok struje kao riba na suvom. Sa užasom je osetio da ga prislanjaju na kontejner.

Srce mu se otopilo.

Novi gazda, onaj klinja koji je krišom vadio sladoled iz njega je porastao i oprostio se od njega:
"Jebo ih zamrzivač, i u grob bi ga odneli da su mogli!"

Pička ipo, ma kakvi, pička na kvadrat kvadrata kvadrata. Ona je svesna svoje posebnosti među hiljadama po kalupu istih devojaka kao ona i ne da da je prlja i obezvređuje njoj prost i štrokav (pošten) svet. Ona ima svoje sponzore, koji od nje hoće isto što i ti, i odatle crpi materiju zvanu pare, preko potrebnu za šoping i ostale stvari, nepotrebne običnom čoveku, bez kojih ona ne može zamisliti svoj život dan Bogom. A pošto je ona dana Bogom, ona će na tebe, ako uopšte budeš udostojen te privilegije da baci njen cenjen pogled na tebe, (ti ti buđavi što je pratiš po svim društvenim mrežama, ujedno si jedan od hiljade napaljenih gulivera koji je samo brojka u njenim pratiocima, i šašoljiš ga na nju) prosečni momče gledati kao na pseće govno na trotoaru i neće joj pička pustiti ni kapi vlage od pomisli na tvoje postojanje ili od saznanja da postojiš, dok ti razvijaš oba bicepsa zbog njenog postojanja. Za razliku od kokošaka ona ima dve vijuge više u glavi, jedna da skapira da se ne sere po dvorištu nego za to namenjenim mestima, a druga kako da od onoga što ima napravi ugođaj (čitaj unovči polni organ). Ne bi one bile toliko iritantne pojave da ne prosipaju svoju mudrost usred plitkog osećaja uspeha u životu i želje da izgovore koju duboku, overe i potvrde svoj vispren um, nažalost od dubine jedino imaju grlo i pičku.

Zaštitni znak, brat-bratu cijelog Balkana. Svjedoče ili o lošem materijalnom stanju stanovništva, ili o alavosti za kvadratima, gdje se sve pare spiskaju na pravljenje što veće kuće, čak i kad za to nema potrebe, na uštrab tako tričavih stvari kao što je fasada, ili o prostom odsustvu osjećaja za estetiku. Najvjerovatnije o svemu ovome pomalo.

A biće da ima i nešto još - manjak regulative.

Uglavnom u koju god zemlju da sam putovao van Balkana kuće bez fasade su prava rijetkost.

Nešto što svaki čovjek posjeduje ukoliko je u skladu s političko-korektnim govorom.

Tip ličnosti koji bi pre izabrao opciju da ne mrči ali da svi misle i pričaju kako mrči nego da stvarno mrči a da niko ne zna za to.

Optimalna reakcija na vrhunske domete naših političara.

Prema rečima bivših dečaka i devojčica a današnjih matoraca, vreme kada su telefoni bili vezani a ljudi slobodni. Vrhunac a ujedno i kraj jedne rokenrol ere, punih stadiona, šutki i druženja uživo. Kada je telefonski poziv značio da nekome zaista trebaš i nije bilo drugih "frontova" komunikacije. Prelazna tačka autoindustrije, kada su sa proizvodnih traka silazili poslednji primerci (danas nekim ljudima) legendarnih vozila (Zastava 750, VW Golf 1, Škoda 105, Citroen Dijana i mnogi drugi koji su brže korodirali nego išli) koje su nasledili plastikaneri puni elektronike.
Od pičvajza izdvojio bih rat Irana i Iraka, mada na Zemlji nikada nije ni bilo mirnog globalnog perioda od kad su ljudi uzeli toljage u ruke i vitlali se njima po livadama pa do današnjih dana gde jedan mali bucko, koji liči na bebca koji je jeo čokolino, gledao Pokemone i pio mleko pred spavanje do juče, jednim pritiskom na dugme može da uništi milione života. A vrhunac bahatosti bi bilo smoreno mljackanje ustima nakon što bi se Atlantski okean površinski uvećao za veličinu jednog SAD-a.
Na domaćem terenu, narodnu muziku nadjačali su narodnjaci koji su manjkom autocenzure mutirali do turbo folka koji je i danas prisutan u nekim hibridnim žanrovima.
Pocrkale su generacije koje su prošle kroz teška vremena i ostavile nove generacije u lakim vremenima, pa su se mladi ostrvili na "slobodu" i razjebali sve što su im stari ostavili. U znak zahvalnosti na protekle reke krvi predaka potekle su reke mokraće kojom su mladunci pokazali poštovanje prema zaostavštini i resetovali skor na nulu.