Kurac - univerzalni lek za svaki ženski problem
Stav koji zastupa barem 90% muške populacije. Ostalih 10% su, kako statistika veli, gejevi, pa ih zabole anus za ženske probleme. Po narodnim predanjima koje se međ muškom populacijom prenose s kolena na koleno, 20-ak centimetara kvalitetnog mesišta je najbolji lek za: nervozu, spondilozu, grlobolju, urastao nokat, aritmiju, ravne tabane, socijalne i emotivne probleme, besparicu, i sestru od tetke joj - besKaricu.
- Šta je ovoj Ani Ivanović, nekad je osvajala Rolan Garos, a juče je izgubila od one Bugarke kojoj su obe ruke amputirane?
- Ma, njoj fali jedna dobra kurčina. Onaj njen momak - golfer samo ganja 18 rupa u zemlji, zabole njega štap za njene rupe. Vi'š kako ona Jankovićeva, našla onog vaterpolistu, taj jebe ko gluvo pseto, i ova odma osvaja turnire, plus se i samo kezi. Ma samo kurac njima treba, brate moj...
---------------------------
- Ćale, dobio sam 2 iz matematike. Profesorka mi rekl...
- Mrš u sobu, pička ti materina, idi uči. Aaaa, pa ne može to tako, idem ja sutra u školu da objasnim toj nedojebanoj kokoški neke stvari. Kad je budem do'vatio i naguzio u nastavničkoj kancelariji, ima da vrišti i da prepravlja ocenu u isto vreme.
- Dragiša, u kuhinji sam, sve te čujem. Bolje idi do prodavnice i kupi zejtina, nestalo nam. Samo pretiš u prazno, nisi me pogledao 2 meseca.
- (u sebi) Ma, vama samo kurac treba...
Sa koliko da te počastim?
Pitanje posle koga sledi kazna u vidu macole ili šamara. Jednog ili više komada, to je na pitanom da odluči.
Naime, u crtanom filmu Duško pita nekog lika, ne sećam se više koga, "sa koliko da te počastim, jednu ili dve?". Pitanje se šatro odnosi na kocke šećera, ali kad ovaj odgovori "bolje dve, bolje dve" Duško odnekud vadi macolu, onu veliku za razbijanje zidova, i lupi ga dva puta po glavi. Možda nije ni Duško, možda je Pera. Detlić.
Jebem li ga, sad bi valjalo neko da me počasti sa dve, možda bih se setio.
- Tata, danas Blagoje u školi krenuo na fizičkom da skida gaće drugarima, ono povlači trenerku i ja mu se pridružio i ono svi se smejali i na kraju ja u brzini, nisam ni video povuko Jeleni i sinulo joj dupe i onda me učiteljica upisala i ovo da potpišeš što sam uradio da si pročitao.
- Blagoju si se pridružio?
- Pa to mi najbolji drug.
- Sa koliko da te počastim?
Opaaaaa!
Konkluzija. Krajnji argument. Apsolut.
Svijetlo oružje za diskusiju Izabranih koje garantuje suverenu dominaciju nezavisno od oblasti o kojoj se raspravlja. Glasna, ali neočekivana esencija pobede koja izranja iz ovog uzvika deluje jednosmnerno, jednom i za svagda pokopavajući sagovornika zajedno sa svim njegovim argumentima.
Zasluženo kao mit prepričavan od davnina, ovaj Retkima dostupan maherski potez drevnih besednika još nije dobio validan protivargument u modernoj retorici.
Fedex: mnogo jadno
V for Vagina: Hvala fedex, cenjeni autore.
Fedex: ajde lepo banuj me zato sto sam upravu
V for Vagina: Nažalost, nemam tu mogućnost.
Fedex: e onda mi popusi kurcinu opaaaaaaaaaa
Nužda zakon menja
Situacija u kojoj se nađe čovek koji hitno mora da isprazni debelo crevo, a nalazi se u javnom toaletu, u kojem su sve kabine zauzete, osim one za invalide. Nema tu puno vremena za razmišljanje - uostalom, šanse da baš u tom trenutku naiđe invalid sa svojom fiziološkom potrebom ravne su šansama da ovaj mučenik istrese zumbule umesto fekalija.
Dotični munjevito seda na jedinu dostupnu wc šolju i u blaženom trenutku izbacivanja rektalnog projektila i doslovno i nedoslovno se posere na sva 53 člana Zakona o diskriminaciji osoba sa invaliditetom.
Izlazak na ulice
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“.
A ne da ličim – pljunuti!
Izlazak na ulice...
Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive...
Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima.
Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta.
Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.