Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Poslednja rečenica koju đilkoš kaže ribi koja ga je odbila, a da je nesrećnica prethodno pristala da sa njim izađe iz kafića naočigled celog društva.

Odgovor koji dobiješ od domaćina kad rakiju kojom te ponudi dovedeš pod sumnju da nije domaća. Nakon toga ti samo ostaje da istu nahvališ, jer bi drugačijim gestom uvredio i njega i kuću pod čijim se krovnom konstrukcijom nalaziš.

Занимљива игра коју играш са самим собом после вечери чије делове услед опијености алкохолом или неким другим опијатом покушаваш да саставиш.

Игра се тако што се уз прву јутарњу кафу, када се сетиш нечег ружног, намрштиш и лажно обећаш себи да нећеш да пијеш или да ћеш да пијеш мање, а када се сетиш нечег доброг, насмејеш се поносан не знаш због чега.

Tradicionalna moskovska akcija sakupljanja beskućnika koji nisu preživeli zimu.

Завршила се још једна радна недеља. Отишао си као и толико пута до сада са другом у кафану на по једну.

Халапљиво наврћеш прву ракију. Ипак је радна недеља готова, ваља се дезинфиковати. Мало ти се проспе и по бради. Док спушташ чашицу и бришеш своју браду, видиш једну малу капљицу ракије како, попут сузе, клизи низ спољну ивицу чашице. Не знајући због чега, загледаш се у ту сузу.

Наврну и прва сећања, ко зна одакле и због чега. Сетиш се слике са букваром и бојицама, док си још маштао да постанеш пилот, другара из основне са којима си одавно изгубио контакт, прве дечије журке на којој си мешао црни и жути сок, све до пријемног испита. Онда средња школа - прво право заљубљивање, батине, прво тешко алкохолисање, експериментисање са разним стварима, први пријатељи за цео живот.

Факултет је био најлепши период твог живота. Студентске журке, зезања, спавање по ко зна чијим кућама, и први укус слободе. Чини ти се да није било мемљивог подрума или ћумеза у ком ниси становао. После извесног времена, када купујеш ствари, више не гледаш шта је најлепше, него шта ћеш лакше пренети даље у свом номадском животу. Осетио си по први пут и шта значи бити гладан. И шта значи радити, када ти је кичма пукла преко студентске задруге, али си имао првих пар зарађених црвендаћа у животу. Сазнање колико се тешко долази до пара те је и натерало да се забарикадираш, оставиш све по страни и завршиш факултет.

Сетио си се и ЊЕ. Ко зна због чега и одакле се сад она појавила. Као дух из прошлости, који ти више апсолутно ништа не значи, чак и не можеш да верујеш да си са ЊОМ икада и био. Али ти је из неког разлога драго сећање на ЊУ. И колико год да их је прошло између ЊЕ и ове садашње, ТВОЈЕ, опет ти је некако драга и помисао на ЊУ, и поред свих непроспаваних ноћи, мука, шетњи по забитим уличицама само да се издуваш, сумњи, страхова, туге... Схваташ да те је и то очврсло, и да си захваљујући и ЊОЈ постао човек. Човек који зна шта хоће, који зна и да пати, да гута, држи у себи, да буде стрпљив, али и да узме оно што жели.

И дође ти тешко кад се сетиш оног малог и неисквареног клинца који се сликао са букваром и који је маштао да постане пилот. Да је знао шта га све чека и какав ће успут да постане, да ли би веровао? И да ли би данас уместо тог клинца плакала ракија кад му дође тешко, или би тај клинац ипак смогао снаге и заплакао да је данас ту, само да је знао шта га све чека и чега све да се сачува успут?

Време лечи све ране и прекрива сваку муку заборавом.

Док си млад, све ти делује трагично, вечно и непролазно. Сваки печат, свака невоља, свака беда коју живот баци на тебе делују ти као коначно стање.

Зато су старији измислили ове стихове, како би младе, који немају стрпљења и искуства, на време спречили да зарад једне глупости учине још десет нових, после којих касније заиста и неће бити повратка.

Veoma los nacin da saopstite sinu da se razvodite.

Alternativni izraz za domaću rakiju kako bi se i najokoreliji tradicionalisti uklopili u fensi društvo.

Недрж ти је једно посебно стање. Све те некако сврби, не држи те место никако (тако је ово стање и добило име), често не можеш ни да знаш шта ти је тачно, ал знаш да ти је неки андрак.

Младе људе недрж често и обавезно хвата. Негде око двадесете и траје до једно дваеспет година. Момци иду по парковима и кафанама, пију, неки се и бију, праве будале од себе, а девојке телефонирају по цео дан, објављују слике на Фејсу, неке и пију, и мисле да праве будале од себе.

Није недрж у том добу повезан са љубавним јадима. Јок. То се навикаваш на оно што јеси, са благом зебњом од онога што ћеш још мало да будеш, па би да ухватиш још мало од живота за који мислиш да престаје у тридесетој. Зато и претерујеш у свему, мислиш да ће свему ускоро да дође крај. Ал онда, негде око дваеспете, а некад и касније, схватиш да се живети мора и после, нађеш озбиљну везу, завршиш од школе шта си планирао, и онда у живот. Прође и тридесета а ти још жив. Чудо Божије! Има их и који остану, који падну од толиког недржа, ко први и наслабији борци који се шаљу да истроше непријатељску муницију. Шта ћеш, није ни живот за сваког.

Него таман мислиш да си га убио, победио, кад оно...

Други недрж настаје кад те притисну проблеми касније. Жена, деца, негде и швалерка, рачуни, посао, све је на теби, а ти један. Свуда мораш да стигнеш, све да испоштујеш, а само две руке и две ноге. Читао си по оним књигама са двадесетак и кусур година да ће деца да пате ако им не посвећујеш довољно пажње, а знаш да ће жена да прескочи плот ако и њој не посветиш довољно пажње. А на послу нога у дупе ако не радиш и прековремено, има их на бироу колко оћеш. А дан само дваешчетри сата.

Све те сврби поново, ко онда кад си био млад и препун снаге коју ниси имао где да потрошиш. Само што те сад не сврби велика кожа у коју треба да порастеш, сврби те то што ти је све некако тесно и мало, искочио би негде, а не знаш где, вриштао би, ал не мош од света. И зато одеш у кафану. У овом другом недржу није ти битно толико да си у гомили. Некад ти је много и лакше кад си сам са својом муком. Па онда опет сутра, па сутра... Ако се из овог недржа пренеш, пренуће те жена која ће да кука да си постао алкохоличар, или деца која неће много да ти причају, али их брукаш и то јасно видиш. Тешко да можеш сам, није ти више остало довољно снаге. Ако се не пренеш... Нећеш да будеш ни први ни последњи које је живот појео у четреспетој и који је умро у педеспетој сам ко пас.

Задњи недрж, кад ове раније некако прегрмиш, дође кад схватиш да ти је време да путујеш. Више ти није само тесно, све те некако гуши, не иде ти се још, а видиш да мораш. Одавно пијеш по неколико лекова, брзо се умараш, не мош ни да поједеш ни да попијеш више. Родитељи одавно под земљом, пријхатељи навелико одлазе, оне жене што си се некад окретао за њима или бабе или мртве. Ал не иде ти се још. И крене гушење. Није физичко гушење, за то је одавно нађен лек. Шта да радиш овде где лека нема?

Идеш по парковима, нађеш још једног вршњака у недржу ког не подносиш ко ни он тебе, ал макар нисте сами, јер се самоће плашите. Хтео би да мало успориш време, иако цео дан не знаш шта би са собом од досаде. Хтео би ако може мало и да вратиш, ал си још одавно схватио да то не може, негде крајем оног задњег недржа који си једва преживео, ономад у четрестрећој кад те стрефио инфаркт. Забаксузиш се, сипаш отров свуда око себе и постанеш тежак и себи и свима око себе, којима је остало много више него теби. Или постанеш хипохондар и тераш их да троше то што им је преостало на тебе. Нико не зна или не може и неће да схвати шта те стварно једе, а ти не причаш ником, јер се плашиш. Недрж те стеже и гуши, све мислиш овог тренутка идеш, а живиш још један дан и проклињеш старост и ко је направи.

Од овог задњег недржа спаса нема, овај те прати до задњег дана. Спусти се с тобом под земљу, па кад се увери да те је земља покрила толико да немаш где ван, изађе и нађе неког клинца који тек улази у живот, да и њега овако исцеди.